Povratak šaha, razbijanje stereotipa

Možda ne odaju utisak gospodstvenosti kao što je to činio Vilhelm Štajnic, ili naučenjaka kao što je to bio Emanuel Lasker. Nemaju još taj glamur koji je isijavao iz Raula Kapablanke i nemaju takav drski stav kao što je imao Aljehin. Nema još tog naboja kakav je bio kada su dva čoveka predstavljala (verovatno nevoljno) dva sveta i dve ideje. Možda nije to tako filmska priča kakva je bila kada su dva igrača, koja su naizgled bili više slični nego različiti, stajali jedan naspram drugog kao dve potpune suprotnosti. Dakle, nisu Fišer i Spaski, nisu ni Karpov i Kasparov. Ali jesu konačno ljudi čija se imena i karakteri pamte. Nove zvezde svetskog šaha.

Znate li ko je bio prvak sveta u šahu pre Magnusa Karlsena? Slabo, slab procanat. A znate li kako izgleda taj čovek, da li biste ga prepoznali na slici? Još manji. Da ne pitam dalje.

Već decenijama nije bilo autentične šahovske veličine. Ne u smislu igre, već u smislu ličnosti i harizme.

Pojavio se jedan, konačno, pre tri godine. Više nalik na pevača nekog skandinavskog pop benda nego na šahistu. On je više od bilo koga promenio predstavu koja je postojala o majstorima ove igre. Jednostavno, nije bio ni nalik prethodnicima.

Uostalom, iste te 2013, kada je postao svetski prvak u šahu pobedivši Višvanatana Ananda, britansko izdanje Kosmopolitena proglasilo je Magnusa Karlsena najseksepilnijim muškarcem godine.

Ali nije samo to. Njegova igra je bila drugačija. On je razmišljao na različit način. Napadao je kao što samo nevreme može da napadne mirni grad na morskoj obali. Brzo, silno i bolno.

Direktan u odgovorima, nekonvencionalan u oblačenju. Valjda ga je zato Gep uzeo za manekena.

Karlsen je bio čudo od deteta, to je odavno poznato. Uostalom, kada je sa 13 godina remizirao sa Garijem Kasparovom (šampion između 1993–2000), ustao je od stola i prošetao gledajući ostale partije u sali ostavivši tada najbolje rangiranog – zamišljenog, sa glavom u šakama i beznadežno nagnutog nad bojnim poljem.

Stvari su potom postajale sve jasnije. Sa 19 godina Karlsen je postao najmlađi broj 1. A njegov rejting je neponovljiv i mnogi smatraju nedostižan.

U međuvremenu se aktivirao na društvenim mrežama, objavio svoju aplikaciju za igranje šaha, igrao brzopotezne partije u njujorškim parkovima krijući identitet, družio se sa Liv Tajler, davao časove Marku Cukebergu.

I gazio rivale pred sobom.

Sve do novembarskih mečeva za titulu prvaka sveta, kada je naspram njega seo vršnjak, 26-godišnji Rus Sergej Karjakin.

Ne toliko ekstrovertan i otvoren ali svakako poseban tip, Karjakin je pomalo neočekivano dobio turnir za izazivača, ranije ove godine.

A onda, tokom novembra, duže nego što se očekivalo, odolevao napadima protivnika. Posle sedam partija bilo je nerešeno.

Komentatori su govorili: "Karlsen samo što nije pobedio." Ne samo što nije pobedio već je u narednoj partiji izgubio. Karjakin se bližio čudu. Branilac ne bi bio tako dobar igrač da nije krenuo još silovitije pa je izjednačio u desetoj partiji.

U svetu su počeli da se raspituju, malo detaljnije, ko je taj Karjakin. Naravno, zapadni mediji su odmah našli manu.

Rus je rođen na Krimu, odobrava pripajanje Krima i Rusije, a na jednom skupu se pojavio i sa majicom Vladimira Putina.

Na njegove rezultate niko ne može da ima prigovora. Uostalom, on je najmlađi velemajstor u istoriji šaha.

Posle preostale dve partije koje su završene remijem, ušlo se u ubrzane partije.

Ono što je Karjakin odbranio u drugoj, naziva se čudom. Ali je u trećoj i četvrtoj posrnuo nad silnim napadima fantastičnog Karlsena.

Nisu Karlsen i Karjakin ono što su bili Štajnic, Kapablanka, Lasker... njihovo rivalstvo nije onakvo kakvo je bilo Fišera i Spaskog, ni Karpova i Kasparova. Ali oni su od svega pomalo. I konačno se dešava da šah posle dugo vremena daje svetske zvezde.

Ne samo zato što igraju fenomenalno. Već zato što imaju karakter, znaju šta hoće i harizmatični su.

Šah je zato do sada bio u šahu. Partija se nastavlja.