NBA više ne liči na sebe, šest uzroka dekadencije

Košarka je sport koji se verovatno najbrže menja, a promene su najprimetnije u NBA, koja je i sam pokrovitelj istih.

Zbog njih se stiče kontradiktorni utisak da su igrači u odnosu na period prve polovine dve hiljaditih sve bolji, ali da je kvalitet igre zapravo opao.

Ova prividna protivrečnost otkriva suštinu današnje lige: NBA se duboko i sistemski promenila.

Period od sezone 2010/11 do 2015/16. bio je jedan od najuzbudljivijih: smena stare i nove košarkaške generacije, Majamijeva velika trojka, uspon Golden Stejta, poslednje Kobijeve sezone, Lebronovo ispunjeno obećanje i velika rivalstva u plej-of serijama i dan danas prepričavaju se sa entuzijazmom.

Sezona za sezonom kasnije, interesovanje za ligom počelo je da opada srazmerno utisku o kvalitetu, pa se košarka preko bare sve manje prati uprkos činjenici da najbolji košarkaš u ligi dolazi iz Srbije, i da naša zemlja svake sezone tamo ima bar pet košarkaša.

Evo šest osnovnih razloga zbog kojih se stiče utisak da je NBA liga iz sezonu u sezonu sve lošija.

1. Ekspanzija šuta za tri

Rapidno povećanje broja šuteva za tri poena poslednjih godina dramatično je promenilo izgled i ritam NBA lige.

Dok su ekipe početkom i sredinom 2010-ih uobičajeno šutirale između 18 i 24 trojke po meču, današnji standardi su gotovo udvostručeni.

Prosek se podigao do 35-40 pokušaja po utakmici, a pojedini timovi bez problema prelaze i granicu od 50 šuteva sa distance.

Ovaj porast nije statistička promena, već posledica velike transformacije u pristupu igri.

Strategije ekipa su sve više usmerene na brze napade i individualna rešenja u izolacijama. 

Ovo je smanjilo vrednost svakog poseda, što je trojku (najvredniji pogodak, a uz moderni trening sve precizniji) stavilo u centar takmičarske filozofije (ako ne uđe ova, ući će sledeća).

Umesto borbe u reketu i sigurnijih poena, trojka je postala temelj oko kojeg se gradi većina napadačkih sistema, dok je šut sa poludistance naprimer koji je bio popularan gotovo izumro.

2. Napadač je uvek u pravu

Pravila se menjaju samo u smeru koji favorizuje napadače, pa je gotovo svaki fizički kontakt sada kažnjiv faulom.

Najviše od ovoga profitirali su šuteri: i minimalan van linije za tri vodi do slobodnih bacanja, što dodatno obeshrabruje agresivnu odbranu na perimetru.

Ovo je smanjilo broj povreda, povećalo broj poena i nažalost smanjilo neizvesnost, pa se prava tenzija vidi samo u plej-ofu kada i sudije promene kriterijum.

Još jedna stvar koja doprinosi linearnom iskustvu praćenja utakmice su tehničke greške.

Košarkaši ne smeju da imaju gotovo nikakvu interakciju sudijama, pa je svaka primedba kažnjiva tehničkom greškom čime je u startu sasečena skoro svaka emotivna reakcija.

3. Sve brža igra sa tendencijom zahuktavanja

U odnosu na period od pre 10 do 15 godina znatno se povećao broj timskih poseda.

Ekipe su tada u proseku imale od 90 do 93 puta po utakmici, dok se sada taj broj popeo na 105.

Trajanje jednog napada se takođe značajno smanjilo pa je primera radi jedan napad u NBA ligi obično trajao između oko 15,4 sekunde, dok je sada na 13,6 što je značajna razlika.

Kejd Kaningem je u pobedi Detroit pistonsa nad Vašington vizardsima postigao 46 poena šutirajući 14 od 45 iz igre. 

Ove sezone beleži 28 poena po meču uz prosečno uzetih 22 šuta. 

Ovako je nadmašio Lebrona Džejmsa u sezoni 2012/13 kada je Majami postao šampion lige, Džejms MVP, a uzimao je 18 šuteva.

4. Raznovrsnost kojoj svi teže

U središtu lige nalazi se novi profil igrača.

Savremeni košarkaši su brži, fizički snažniji i tehnički raznovrsniji nego ranije, uz konstantnu podršku analitike koja utiče na njihovo kreiranje.

Klasična poziciona podela zamenjena je konceptom "košarke bez pozicija“ koja je dugo bila nešto inovativno, ali više nije, pa i ona postaje ukalupljena.

Upravo zbog toga igrači poput Luke Dončića, Nikole Jokića, Janisa Adetokumba, Viktora Vembanjame ili Šeja Gildžus-Aleksandera predstavljaju zaštitna lica lige u poslednjih nekoliko godina.

Oni prenose loptu, organizuju napade, asistiraju, postižu poene, igraju više pozicija, a svojim stilom odbrane mogu da pokriju više pozicija.

Zbog toga svi naredni koji dolaze, teže da preuzmu njihov stil igre. Tako izolacija, nekada rezervisana za najveće zvezde, danas je standardna opcija i prosečnog NBA košarkaša.

Većina ekipa u sastavu ima trojicu ili četvoricu igrača sposobnih da samostalno stvore poen, gotovo da nema centra danas koji ne može da ubaci trojku.

Nikola Jokić u ovoj sezoni primera radi šutira pet šuteva sa distance u proseku, dok igrači koji su dominirali ligom kada se on pojavio: Tim Dankan, Deandre Džordan, Dvajt Hauard i Andre Dramond nisu ni pomišljali da šutnu za tri.

Ovo je razlog zbog kojeg savremena NBA deluje brže, otvorenije i efikasnije, uz utisak da je put do koša danas znatno jednostavniji nego u eri pre petnaestak godina.

5. Sve se vrti oko para

Marketinški koncept za predstavljanje takmičenja jedan je od krivaca za pad kvaliteta.

Liga se promoviše razmišljanjem da veći broj poena znači atraktivnije utakmice, više spektakularnih poteza, veću gledanost i više sadržaja za društvene mreže.

Liga je davno prepoznala da upravo ofanzivno atraktivni igrači postaju najbolji promoteri brenda – oni snimaju najpopularnije reklame, prodaju dresove i privlače publiku, ali se stiče utisak da je to sada izmaklo kontroli.

U ovom okruženju i mladi igrači koji su dominantni na koledžu dobijaju mnogo veću ulogu nego ranije. Dok su pre deceniju novajlije često provodile dve sezone učeći sistem i stičući poverenje trenera, danas se najtalentovanijima odmah daje ogroman prostor (Vembanjama, Lamelo Bol, Kuper Fleg).

Zbog toga nije iznenađenje da uz dobijenu slobodu u igri, oprost za greške i zaštićenost od sudija već u prvoj sezoni postižu dvadesetak poena po meču.

Ovo je deo šireg modela u kome se brz razvoj mlade zvezde posmatra kao investicija u popularnost.

6. Period 2010-ih bio je organizovaniji 

Iako današnja NBA verovato nudi najveći individualni talenat u istoriji košarke, utisak je da je liga ranije delovala i kvalitetnije i neizvesnije.

Rane 2010-e bile su fizički mnogo grublje, sporije i taktički usmerene na kontrolu ritma i stila igre.

Timovi su se ponosili odbranom – Čikago, Indijana, Memfis i Boston čitav identitet ekipe gradili su upravo na defanzivnoj čvrstini – pa su rezultati poput 82:78 ili 91:88 bili svakodnevica.

U takvom okruženju poeni su imali veću „težinu“, a pobede su se sticale strpljenjem i disciplinom.

Takmičenje je imalo veliki broj superzvezda: Lebron Džejms, Kobi Brajant, Dirk Novicki, Tim Dankan, Karmelo Entoni, Stef Kari,  Kevin Durent, Dejm Lilard, Džejms Harden, Derik Rouz, Kajri Irving, Demar Derouzen...

Evropska košarka sustiže

Nba košarka danas i ona pre desetak i petnaest godina očigledno ne liče.

U tom kontekstu posebno dolazi do izražaja razlika između NBA i evropske košarke, pogotovo međunarodne.

Najbolji primer za ovo bilo je polufinale Olimpijskih igara u Parizu 2024. godine kada je Srbija organizovanom igrom i dobrom pripremom 35 minuta kontrolisala utakmicu protiv jedne od najjačih američkih selekcija svih vremena.

Nažalost, u poslednjih pet minuta uz brojne čudne sudijske odluke, ali i individualni kvalitet SAD su ipak uspele da preokrenu i na kraju trijumfuju 95:91.

Dok je u finalima Svetskog prvenstva 2014. i Olimpijskih igara 2016. godine ova reprezentacija pobeđivala Srbiju sa po 30 poena razlike.