Ispit zajedništva i ljubavi prema KK Partizan koji ne sme da se padne

Umesto podrške timu, atmosfera protiv minhenskog tima je podsetila na otvoreni bunt u kojem su igrači i uprava pretrpeli žestoke zvižduke i uvrede. Kao nikada u Partizanovoj košarkaškoj istoriji, igrači crno-belih naspram sebe imali su sopstvene navijače - tačnije, nisu imali ni gram podrške.

Prizor koji će teško biti zaboravljen.

Sve je počelo na 25 minuta pre početka meča kada su crno-beli istrčali na parket, a pesme sa razglasa "Arene" nadjačali su zvižduci sa tribina.

Doduše, na licima igrača se mogao videti i poneki osmeh (ne svih), kao da su to i očekivali, ali da takva situacija može da bude prijatna - ne može.

Emocije su preplavile tribine u trenutku kada bi Obradović izlazio na teren, 15-tak minuta pre meča. Transparenti, slike Obradovića, skandiranje, suze, tuga na licima - bez preterivanja, tako je izgledala "Arena" pre meča.

Tokom većeg dela prvog poluvremena činilo se da Partizan u sopstvenoj hali igra kao gost. Koševi su retko propraćeni aplauzima - sporadičnim i mlakim. Publika je odlučila da ceo gnev zbog odlaska Obradovića sruči na teren. Gotovo svaki igrač dobio je zvižduke, a utisak je da je najbolje prošao Isak Bonga.

Važno je napomenuti da su igrači Bajerna, a nekadašnji košarkaši Partizana Vladimir Lučić i Ajzea Majk dobili velike aplaue od navijača, pa čak i kada su postizali koševe.

Bilo je jasno da niko nije ostao imun na ono što se dešavalo na tribinama. Čini se prema snimcima iz "Arene" da su najteže prošli strani igrači: Sterling Braun, Dvejn Vašington, Tajrik Džons i Džabari Parker, koji su dobijali reakcije publike čak i nakon postizanja poena.

Iako se dešavalo da navijači negoduju posle poraza ili loših izdanja, ovako masovno okretanje leđa ekipi nije zabeleženo u istoriji košarkaškog kluba.

Sinoćna atmosfera je proizvod ljubavi navijača prema jednom čoveku, a ne ka timu. I to je nešto što nije, najblaže rečeno, uobičajeno, jer je ovog puta pojedinac stavljen iznad kluba, ma koliko god to bilo tačno i ispravno. I to nema veze sa Željkom Obradovićem kao istinskom i najvećom trenerskom legendom Partizana, već ima veze sa upoređivanjem jedne ličnosti sa jednim klubom.

Istini za volju, takvom sagledavanju stvari najviše je doprinelo nespretno rešavanje situacije u klubu u trenutku kada je Obradović rekao da napušta klupu crno-belih.

Navijači su jasno stavili do znanja kolika je Obradovićeva zaostavština i koliko se njegov odlazak duboko osetio.

Ipak, uprkos svemu, crno-beli su uspeli da ostvare pobedu protiv Bajerna i tako donekle ublaže težak ambijent u kojem su igrali.

Pobeda je izuzetno važna, jer su ostale još 23 utakmice do kraja regularnog dela sezone i ništa nije predaleko, ni plej-in ni plej-of ako se na vreme krene sa trijumfima.

Možda je predsednik Košarkaškog kluba Partizan Ostoja Mijailović, koji se nije pojavio na sinoćnjoj utakmici, i bio u pravu kada je rekao da će se sve zaboraviti kada se ostvari prva pobeda.

Ostvarila se, a sledeće nedelje "parni valjak" očekuje prvi evroligaški "večiti derbi" u sezoni. Ponovo pred domaćom publikom, ali sada protiv rivala gde je podrška neophodna.

Partizan je važniji od trenutnog rezultata

Sport se igra zbog rezultata, ali postoje situacije kada to padne u drugi plan i kada se ispostavi da je igra mnogo više od same utakmice i pobede.

Ponekad emocije, simboli, ljudi (navijači) i njihove priče koje prate jedan klub odjeknu više od bilo kog konačnog rezultata na semaforu. I to je ono što će se pamtiti u narednim decenijama.

Tada prestaje da bude važno ono što se dešava na terenu, a na ispitu se nalaze istrajnost, iskrenost i doslednost (navijača).

Zvižduci i negodovanja na utakmici sa Bajernom su bili neophodni kako bi se svi u Partizanu trgli i shvatili da je sve što su uradili u prethodne četiri godine nestalo odlaskom trenera koji je klubu doneo jedinu evropsku titulu.

Svi oni koji prate košarkaški klub još uvek ne mogu da se pomire sa činjenicom da je Obradović otišao na način na koji nije trebalo.

Zbog toga su navijači njegov odlazak shvatili kao "čupanje" duše kluba, pa očekivati od njih da se u ovom trenutku ponašaju racionalno - jeste iracionalno.

Činjenica je da je dolazak Obradovića u Partizan podigao košarku, pa i sam sport na jedan viši nivo u Srbiji.

Država je počela više novca da ulaže, kako u Partizan, tako i u Crvenu zvezdu, a košarka je nesumnjivo pretekla fudbal po popularnosti, što se u "Beogradskoj areni" vidi iz nedelje u nedelju.

Ovo je trenutak kada će se videti da li zajedništvo i ljubav prema košarkaškom klubu Partizan stvarno imaju uporište ili su samo reči koje se koriste u lepim vremenima.