NBA i Holivud, neponovljivost u nastavcima

Ovogodišnji NBA plejof odvija se u toksičnim okolnostima.

Košarka koju gledamo je na solidnom nivou. Ponašanje igrača je sasvim korektno.

Navijači Toronta i Milvokija prave male incidente koji samo doprinose jednom zdravom rivalstvu.

Međutim, dok je lopta još daleko od mirovanja, komentatori tokom utakmica i novinari u drugim formatima neprekidno govore o ovogodišnjim slobodnim agentima, šta će se desiti na draftu, kakve trampe su na pomolu, i generalno duhom su već u sledećoj sezoni.

Jedan od razloga za to je sasvim sigurno to što se Golden Stejt Voriorsi iznova nameću kao glavni favoriti za titulu i rasplet sezone ne deluje uzbudljivo.

Čini se da su proteklih godinu dana, timovi samo i gledali u Voriorse, razmišljajući o tome da će NBA sledećih godina biti pre svega sport onih koji mogu da im se suprotstave i reklo bi se da su na tom putu neke ekipe pomalo zaboravile da budu dobre i protiv ostalih protivnika. Hjuston prvi pada na pamet.

Dakle, to razmiljanje unapred vlada već neko vreme u NBA u ovoj ili onoj formi. Isto tako rešavanje problema kroz kadrovske promene barem je dobro poznato nama u Evropi gde su u fudbalu transferi kao tema i postupak odavno pregazili samu igru.

Međutim, čini se da je to gledanje u buduće ostvarenje dok aktuelno još nije zaorkuženo nešto što je obuzelo kulturu u mnogo širim okvirima.

Od kada je Tramp došao na vlast, razmišlja se o tome ko će ga naslediti.

Od kada se desio Bregzit iznose se procene šta će se desiti a on formalno nikako da se zaokruži.

A kada se ode u bioskop umesto trejlera čitavi filmovi najavljuju sledeći nastavak u franšizi. Ušli smo u fazu kada gledaoci osećaju određenu radost kada film nudi zaokruženu priču a ne služi samo kao najava za sledeći nastavak.

Međutim, ta ideja posmatranja kontinuiteta pobeđuje.

Pogledajmo slučaj filma Osvetnici: kraj igre, ostvarenje koje je nemoguće gledati bez predznanja, formalno sačinjeno od kretanja likova kroz situacije iz prethodnih filmova, suštinski koncipirano kao finale televizijske serije, a danas se nalazi nadomak titule najgledanijeg filma svih vremena.

Dakle, takvi filmovi ne samo da uspevaju da dođu do publike već postižu i neke istorijski značajne rezultate. Snimiti najgledaniji film svih vremena ili nešto blizu toga samo po sebi ipak prevazilazi čisto poslovni domet i pretvara se u kulturalni.

Šta je dovelo do takvog stanja u Holivudu i NBA?

Kad je reč o Holivudu stvari su dosta jasne. U vreme kada je holivudski film postao globalni proizvod pojavila se potreba da se filmovi ponude publici na svim meridijanima koja ima različite nivoe obaveštenosti i praćenja trendova.

Još ovaj put 

Odjednom, inače već uspostavljeni holivudski sistem oslanjanja na određene pripovedačke formule i na tipske uloge namenjene zvezdama postao je ugrožen.

Naime, od samih početaka Holivuda ali i kinematografije u celini, prepoznavale su se određene pripovedačke formule koje daju rezultate kada se spoje sa određenim glumcima.

I Džon Vejn i Hemfri Bogart pa i Džejms Din i Marlon Brando imali su određeni tip uloga po kojima su bili prepoznatljivi. Određena repetitivnost u opusima reditelja i glumaca, pa konačno i čitavih studija nikada nije bila strana u Fabrici snova.

Danas međutim, studiji shvataju da ne mogu sebi da dozvole luksuz da posle uspeha, recimo, Bornovog identiteta Met Dejmon snimi neki sličan film, i da ovaj ne uspe.

Umesto kao da ranije zvezda i autori traže svoj fah snimajući nešto slično, danas neprekidno snimaju isti film.

Stoga, Met Dejmon ostaje zarobljen u filmovima o jednom te istom liku, a studio dobija mogućnost da relativno jednostavno privlači publiku bez osmišljavanja novih sadržaja koji bi nosili rizik.

Jednim delom se naravno računa i na emocionalnu investiciju gledalaca - veća je šansa da će otići da gledaju nastavak nečega što su gledali čak i ako ih je to malo zamorilo nego što će otići na novo delo tog tipa.

Uostalom, sada se filmovi maltene i snimaju sa ukalkulisanim nastavcima i odlazak u bioskop praktično znači uključivanje u narativ koji se širi na nekoliko filmova.

Tripl-dabl-trabl

Ne samo da blizu laskave titule najgledanijeg filma tako imamo nove Osvetnike koje je nemoguće razumeti bez gledanja još nekoliko drugih, već imamo i filmove koji pokušavaju da započnu serijal i u tome nisu uspeli pa ostaju su kao hendikepirana dela koja su propala i zaboraviće se kao nezaokružene priče, slično televizijskim serijama koje mreža ukine na početku sezone i nikada ne snimi sve epizode.

U NBA se desilo to da su kroz globalizaciju lige igrači počeli da nadrastaju klubove, i samim tim su uporedo počeli da se grade narativi timova i njihove lične priče koje obožavaoci prate.

Došlo je do raslojavanja onoga što je sportski uspeh ekipe i onoga što je lični uspeh igrača. Uporedo sa titulama Golden Stejta slušali smo recimo o desetinama tripl dabl učinaka Rasela Vestbruka.

Kako su se ti spektakularni rezultati ređali Vestbruk je tonuo sve danje i od titule pa čak i od konferencijskih finala. U medijima su se odjednom stvorile dve NBA košarke, timska i pojedinačna, jedna u kojoj se osvajaju titule i druga u kojoj se obaraju rekordi, sa sve manjim ukrštanjima između njih dve.

U tom pogledu NBA i Holivud dele još jednu sličnost, filmski umetnici i košarkaši nalaze se danas na vrhuncu svojih individualnih veština.

Dok se za NBA igrače može reći da više obaraju rekorde nego što pobeđuju, nema spora da su ti rekordi proistekli iz ogromnog znanja i veštine.

Isto je i sa filmadžijama, u Holivudu je sve manje novih ideja ali talenat koji se ulaže u ono što se snima je neverovatan, i ponekad je često disproporcionalan u odnosu na potencijale materijala.

Karijera bez titule 

Za razliku od prethodne generacije igrača koja je zapravo izvela NBA na globalnu scenu, u vreme Medžika i Birda, Džordana i Olajdžuvona, mladi igrači nemaju nameru da dočekaju sudbinu legendarnih velikana Čarlsa Barklija ili Džona Stoktona i penzionišu se bez titule.

Odjednom je krenula istovremena borba za što veće ugovore i prilike da se bore za titulu pa makar to platili smanjenjem prihoda.

Kada se na to sve doda izuzetan uticaj reklamnih ugovora na procene igrača gde će igrati, a najisplativiji su veliki gradovi zbog mogućnosti za reklamiranje, stvoren je čitav lavirint najrazličitijih motiva kojima se vode najveće zvezde lige.

U centru takve intrige je Kevin Durant koji je napustio Oklahomu da bi se pridružio Voriorsima jer je gubio bitke protiv njih.

Sa njima je uzeo titulu i sada razmišlja da li da ide u Njujork koji je uprkos lošim rezultatima Niksa ipak globalni centar košarke, u Los Anđeles gde je već osnovao producentsku kuću sa kojom planira da pravi filmove i serije ili možda da se bori za još neki prsten sa Voriorsima.

Sličnu odluku je prošle sezone donosio i najveći igrač današnjice, i umesto da ostane stub Klivlenda kao najjače ekipe Istoka koja se uz određenu rekonsrukciju možda mogla suprotstaviti Voriorsima, otišao je u Lejkerse jer u Los Anđelesu može dalje razvijati svoju karijeru u svetu filma.

Ruku na srce, prvi pokušaj da pošto-poto osvoji titulu otišavši u tim sa šampionskim pojedincima načinio je baš Čarls Barkli, danas veliki kritičar igrača koji gledaju kako da se priključe potvrđeno uspešnim ekipama i stave bar jedan prsten na ruku.

Rezultat svega toga je da se danas zapravo igraju dve igre u NBA, jedna je na terenu, u plej-ofu a druga je po kancelarijama generalnih menadžera, marketinškim agencijama i medijima. To što neke zvezde nisu ušle u plej-of ili nisu odmakle daleko, ne znači da je za njih sezona završena. Naprotiv. Oni baš tada ulaze u centar pažnje.

Bostonska očajanka 

Naravno, najviše ispašta sport.

Najbolji primer toga je ekipa Boston Seltiksa. Oni su na početku prošle sezone doveli dve zvezde, osvajača titule sa Klivlendom i jednu od najvećih zvezda lige Kajrija Irvinga i talentovanog igrača Jute Gordona Hejvorda.

Zbog povreda, njih dvojica nisu zaigrali u plej-ofu ali se ekipa snašla i uspela je da neočekivano dođe do konferencijskog finala.

Malo je reći da su se tu neki mladi i neafirmisani igrači dobro pokazali, i time su im porasli apetiti, pre svega u pogledu ugovora. Ekipa je delovala kao najozbiljniji rival Voriorsima u budućnosti, i već se mislilo na buduća finala i novu bostonsku dinastiju.

Ovu sezonu, Seltiksi su dočekali potpuno sluđeni.

Dok su oni sebe gledali u odnosu na Voriorse, Janis Adetokumbo je preuzeo ulogu Lebrona Džejmsa kao temeljnog igrača Istoka a Filadelfija i Toronto su napravili izuzetno lucidne poteze na tržištu.

Za to vreme u Bostonu, Irving koga čeka potpisivanje novog ugovora ušao je u kontemplacije o tome kako će graditi karijeru i šta će ostaviti iza sebe.

Teri Rozir koji ga je odmenio počeo je da razmišlja o ugovoru kojim će valorizovati svoj sjajan nastup prethodne sezone.

Al Horford je počeo sebe da vidi kao nekoga ko je dobro plaćen ali je više dao klubu od ostalih. Mladi Tejtum je stigao u žižu interesovanja pre nego što je mislio i želeo je nešto za sebe...

Ekipa se u plej-ofu raspala po šavovima i umesto da nadgradi ono što je postigla prethodne sezone u tom sjajnom rezultatu našla je svoj slom.

Na tom putu je najviše izgubio onaj koji je imao najveći ulog - Kajri Irving koji je prepoznat kao negativac u komadu, čovek koji je zbog inženjeringa karijere zaboravio da se ozbiljno posveti igri.

Ruku na srce, Irving jeste cerebralan tip, često sklon iznošenju bizarnih stavova u javnosti i poznat po bezobzirnim izjavama koje destabilizuju ekipu.

Međutim, šta se drugo moglo očekivati od ljudi koje vide svoj život kao milionski biznis a svoje poteze kao ispisivanje istorije na ovaj ili onaj način.

Kada se tome doda da ih mediji u tome zdušno podržavaju sve dok im ne dosade a tada ih sruše u blato i proglase za ljude koji se na kraju krajeva bave samo loptanjem, ne treba da nas čudi što su sad i oni koji se samo loptaju (recimo Rozir) počeli da misle o istorijskoj ulozi i velikim parama umesto o lopti.

Aj, Karmelo 

U svemu tome se nekako zaboravilo na košarku. A na terenima definitivno ima šta da se vidi.

Međutim, nije samo problem u tome što su događaji na terenu otišli u zapećak. Dešavaju se još neobičnije stvari.

Jedan od najznačajnijih aktivnih igrača u NBA, Karmelo Entoni, inače gotovo sigurno budući stanovnik springfildske Kuće slavnih, već mesecima nema angažman.

Nije povređen, nije čak ni nepredvidljiv kao Irving. Naprosto, klubovi ne znaju šta da rade sa njim - smatraju da im taktički ne odgovara jer njegov stil igre nije u trendu, a previše je poznat da bi bio na klupi.

Uprkos tome što je Entoni već godinama spreman da zauzme mesto sporednog junaka u pričama NBA klubova, što je spreman na ustpuke ne bi li uzeo titulu, čini se da stručni štabovi ne znaju kako da ga uklope u svoj zaplet.

U neka srećna vremena, klubovi bi se otimali za potpis takvog maestra i mogućnost da ga izvedu pred narod ne bi li izvodio svoje majstorije.

Danas takvog rezonovanja nema što samim tim znači da NBA može slobodno da se odrekne epiteta cirkusa. Kao što jedna reklama za ovaj plej-of kaže, postala je strip, a u svetu novih superheroja, Entonijeve starinske moći nemaju šta da traže.