Miodrag Miško Marić: Legenda crno-bele košarke, koja mu nije bila „prva ljubav“

Gost 348. emisije Sportski spomenar, Prvog programa Radio Beograda bio je proslavljeni košarkaš Miodrag Miško Marić.

Karijeru je počeo u užičkom Jedinstvu, a najveće uspehe ostvario u Partizanu. Tokom 11 sezona sa crno-belima osvojio je tri titule državnog prvaka i Kup Jugoslavije, a dva puta je trijumfovao i u Kupu Radivoja Koraća. Sa mladom selekcijom Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Santjago de Kamposteli 1976. Za A reprezentaciju odigrao je četrdesetak utakmica.

O svojim košarkaškim počecima

"Kasno sam počeo da treniram. Svi su me zapazili kao visokog u gradu a nisam trenirao i to je bila jurnjava zamnom od strane nekih igrača i ternera da dođem na trening. A ja sam se bavio svim sportovima. Što je i dobro u neku ruku jer sam imao dobru kordinaciju. Vozio sam bicikl, igrao fudbal, tenis, dok jedan dan nisam došao na teren i nekako sam brzo sustigao svoju generaciju. Počeo sam da treniram tek sa 16 godina, što je za današnje prilike kasno".

Ko je od trenera najviše uticao na njegov košarkaški razvoj

"Promenio sam dosta trenera, niko nije bio duži period moj trener. Moram da pomenem prve trener u Užicu - Miki Pavićević i Rako Subotić a onda je Reba bio trener Partizana. Njegova je zasluga bila što sam dobio prostora da igram. Dve godine posle njega sam proveo sa Rankom Žeravicom su takođe bile značajne u nekom individualnom usavršavanju, onda Duda Ivković koji je bio tada mlad trener. I on se izgrađivao kao mladi tener uz jednu dobru ekipu na čelu sa Kićanovićem a i ja sam napredovao jer sam imao dobar tim i dobrog trenera.

Šta je prelomilo da mu košarka postane poziv

"Moram da priznam, uvek mi je bila ideja da završim fakultet. Završio sam ekonomiju, malo duže sam studirao. Još uvek košarka nije bila nešto o čemu smo razmišljali da će da nam bude poziv od koga može da se živi. Zadovoljan sam sa postignutim ali nije mi to bila ideja da mi to bude poziv, mislio sam da će mi to biti prolazna stanica, da će raditi kao neki ekonomista".

Šta je bilo odlučujuće da pređe u Partizan?

"Delegacije Zvezde i Partizana dolazile su po mene, opredelio sam se za Partizan najviše dolaskom Kićanovića u Užice. Na jednoj utakmici on mi je rekao - Mali ti treba da dođeš u Partizan... I tako sa procenio da bi to bilo najbolje za mene".

O utakmcama sa Crvenom zvezdom

"Derbiji sa Zvezdom uvek su bili sa velikom tenzijom. Te godine kada sam došao Zvezda je isto imala jak tim sa Ducijem Simonovićem i Mokom Slavnićem a sa druge strane Kića i Praja kao Alfa i Omega. To su bile nezaboravne utakmice. Ako poredim sa sadašnjim derbijima nekad se to odvijalo u više sportskoj atmosveri i ako je bilo pakleno naviajnje. Sada je prosto neshvatljivo da ne budu zajedno jedni drugi navijači. U moje vreme je to bilo najnormalnije i atmosvera je bila buno bolja".

Kako su Kića i Praja sarađivali na terenu, za Partizan se govori da je bio avangrada u košarci tog vremena

"Kićanović i Dalipagić su bili zvanično prvi i drugi igrač sveta. Funkcionisalu su besprekorno, mogli su žmureći da igraju".

Iako je igrao centra, treći je strelac Partizana svih vremena, iza Dražena Dalipagića i Dragana Kićanovića

"Igrao sam 11 sezona u Partizanu. Bio sam napadački istaknut, šut sa poludistance, pod košem sam se dobro snalazio, dobra kontra, dobro trčanje. Dosta poena sam imao iz dodatnog skoka.

Karijeru je završio u CSKA iz Sofije

"Karijeru sam praktično završio protiv Sabonisa, možda najboljeg centra koji je igra u to vreme. On je igrao za Real Madrid a mi smo igrali protiv njih Kup šampiona. Imam kao dragu uspomenu što sam Sabonisu u jednoj utakmici dao 27 a u drugoj 21 poen što je lep završetak karijere".