Mundijal u Kataru, ili kako naći smisao u besmislu...

Ako uspemo, a za potrebe ovakve rasprave moramo (i verovatno samo tada, jer sportwashing nije šala), da apstrahujemo od svega ”onog drugog” što je doneo Mundijal u Kataru, šta je viđeno na ovom šampionatu sveta?

Na ovo pitanje možemo da odgovorimo ako ukažemo na dve osnovne logističke osobenosti turnira. Prvenstvo sveta igrano je tokom pozne jeseni u severnoj hemisferi i, drugo, igrano je u jednom gradu.

Mundijal u Švajcarskoj je poslednji koji je igran na približno maloj površini, a i to samo jer je Švajcarska, kao neutralna tokom Drugog svetskog rata, bila manje devastirana od ostalih evropskih zemalja.

Jedna preambula... Već duže, verovatno od Mundijala u Italiji 1990. godine, reprezentativni fudbal nije nosilac trendova i pokazatelj u kom pravcu se igra razvija. Pre toga je to svakako bio, dakle festival na kome su donošene nove ideje i prezentovani novi stilovi. Vitorio Poco je koristio ”metodo” kada je s Italijom osvojio dva šampiona sveta tridesetih.

Brazil je predstavio četiri igrača u poslednjoj liniji i zonsku odbranu kada je, za selektorovanja Visentea Feole, osvojen Mundijal u Švedskoj.

Engleska je, sa timom koji je igrao u rombu (Wingless Wonders), osvojila jedini trofej, a potom se ređaju Nemačka sa svojom verzijom totalnog fudbala, Bilardova Argentina sa modernom formacijom sa tri igrača u posledoj liniji i tako dalje...

No, već decenijama, dakle, klupski fudbal je vrhunac fudbala. Najbolji timovi nisu nacionalni timovi. Prostor za trening je premali da bi se dostigla sinhronizovanost koju imaju najbolje ekipe sveta, ali i one u neposrednim nivoima ispod.

Mehanizmi u igri Mančester Sitija, ali i jednog Viljareala, Salcburga, Sasuola ili koga vam volja iz najboljih desetak-petnaestak liga sveta razvijeniji su od mehanizama u igri najvećeg broja selekcija. Naprosto, zakonitosti sportskih igara (sportska teorija razlikuje sport od sportskih igara, a samo u ovim drugim strategija, taktika, a podjednako sa njima i mašta i kreativnost imaju jako važne funkcije) su takvi.

Zato je fudbal reprezentacija podjednako fudbal navika (onih koje igrači nose iz svojih klubova) koje selektori kanališu, ali i fudbal forme i ”bljeska”. E pa, ova dva poslednja su svoju najlepšu promociju imali u Kataru.

Forma je binarna stvar u sportu. Ne postoji ”loša forma”, ništa više ne postoji ni ”dobra formna”. To su himere. Forma je binarna stvar. Fudbaler je ili u formi ili nije. Ona traje otprilike dva meseca, može se produžiti, ali ne i doveka očuvati. Ekipe koje su imale najviše igrača u formi, koje su uspele da tu formu održe tokom četiri sedmice, ali i da sakriju one igrače koji nisu u formi, prosperirale su.

Kada kažemo ”bljesak” mislimo, naravno, na momente timskog, grupnog ili individualnog umeća koji, naposletku, rešavaju toliko utakmica. On može da bude tumačen i na drugi način, pa bi individualne (grupne, timske...) greške mogle takođe pod njega da se podvedu. Toliko je primera koji su pokazali da manje-više izjednačene takmace razdvajaju samo ovakvi detalji.

Sve ovo, iako ne potpuno pod kontrolom ijednog činioca jedne fudbalske ekipe (podjednako fudbalera i članova šireg stručnog štaba, pod čime podrazumevamo lekare, fizioterapeute, masere i sve druge), može umnogome da se kontroliše. Kako? Pa, kvalitetnim vremenom između utakmica.

Tu je katarski šampionat imao prednost u odnosu na druge šampionate sveta. Fudbaleri danas igraju pod većim fizičkim, mentalnim i emotivnim opterećenjem nego ma koje druge njihove kolege u ranijim epohama. Fudbal danas, od fudbala juče, odvajaju pre svega dve stvari - količina donošenja zasebnih odluka (veća tehničko-taktička zahtevnost) i veća količina onog, tzv. kvalitetnog trčanja (visokointenzivnog trčanja i sprinta).

Fudbaleri u sezoni igraju jako veliki broj utakmica, što sa sobom nosi probleme koji uključuju mnogo toga, sve do onih toliko neprijatnih overuse povreda (povreda prouzrokovanih, najprostije, trošenjem mimo određenih limita ljudskog tela).

Ovo je problem o kome dosta javno i glasno govore mnogi od najvećih trenera na svetu i to jeste nešto sa čime će fudbal morati da se izbori u budućnosti.

No, u Kataru, igrači nisu došli nakon odigranih 50 utakmica u sezoni, već možda 20. Došli su u Katar u momentima kada igraju sredinu sezone, otprilike, ne nakon što su je tek okončali. Svežina je preduslov ispoljavanja ma koje sportske sposobnosti. Svežina je nešto što su oni imali.

Druga stvar je izostanak putovanja. Činjenica da su ekipe svuda mogle da idu kratkim vožnjama autobusom učinila je proces oporavka fudbalera između mečeva (a oporavak je fiziološki najvažnija stvar za fudbalere u trenažnom procesu na ovakvim turnirima) bude mnogo lakši. Optimalna manipulacija trenažnim opterećenjem (ili ono što se zove periodizacija treninga) je umnogome olakšana u ovakvim uslovima.

Ovo su sve, nije teško pretpostaviti, suvoparne stvari za jednog navijača, prosečnog konzumenta fudbala. On ne mora da poznaje unutrašnje strujanje fudbala da bi uživao u samoj igri. Sve je ovo suviše zakulisno za njega. Ali važno je znati da su ovo stvari koje direktno omogućavaju da se igra kvalitetniji fudbal, a do toga je svima podjednako stalo. 

Brojevi potvrđuju da su fudbaleri bili u mogućnosti da igraju fudbal blizu gornje granice svojih mogućnosti. Tako je, recimo (doslovce smo uzeli nasumice odabranog fudbalera na nasumice odabranoj utakmici), Amrabat na meču Maroko - Belgija pretrčao 11.215 metara, a imao je 602,2 metara onoga što zovemo HSR trčanje (visokointenzivno trčanje, preko 19,8 kilometara na čas). To je savršeno u skladu sa vrednostima koje očekujete od fudbalera na njegovoj poziciji.

Dodeljivanje najvećeg fudbalskog, pa time i sportskog događaja uopšte, jednoj maloj zemlji kao što je Katar, uz sve druge nedoslednosti i upitnosti ove i ovakve odluke, nešto je o čemu se mnogo pričalo i pisalo. Ne usuđujući se da uđemo dalje u jednu takvu raspravu, još jednom samo naglašavamo da je, nehotice ako nikako drugačije, ova odluka kreirala okolnosti koje su posebno pogodovale u velikoj meri samim fudbalerima. A oni su, imajte u vidu, mnogo krhkija bića nego što biste pomislili i habitat koji im je potreban da prosperiraju jako je teško održavati.

Katar je stvorio uslove kakvi ranije nisu viđeni i fudbal, više ili manje kvalitetan ali veoma zabavan u ogromnoj većini slučajeva, je to vratio. 

Nismo videli nekakvu taktičku inovaciju ili nešto ranije nedoživljeno ili isprobano. Za tako nešto morate da sačekate utakmice Mančester Sitija (ili Sasuola, potpuno svejedno...). Ali videli smo fudbal igran u uslovima koji je pogodovao fudbalerima i to se, naposletku, jasno očitalo na terenu.

Veliko pitanje sada ostaje da se vidi šta će to značiti za naredne turnire. Već se čuje priča da se razmatra odustajanje od ideje igranja turnira sa 48 ekipa. Da li će biti revidirana opšta organizacija turnira nakon svega viđenog u Kataru. Naredno Svetsko prvenstvi igra se na čitavom jednom kontinentu, u tri zemlje. Kako će to izgledati?

Još interesantnije, gde bi ”katarski uslovi” mogli da budu replicirani, ako igde? Kao i sve dobre pojave (još jednom, katarsko Svetsko prvenstvo ima mnogo, baš mnogo onih drugih stvari, koje nisu niti dobre niti prijatne), ovaj šampionat sveta otvorio je mogućnost postavljanja nekih veoma zanimljivih pitanja.

Ostaje samo nada da će FIFA biti dostojna da na njih adekvatno odgovori...