Ljuljaška za malog Mateusa

Supruga, Denisa de Oliveira, krišom mu u torbu stavlja i zlatnu medalju sa Svetskog prvenstva za omladince koje je odigrano u Meksiku 1983. "Za sreću" - pomišlja. 

Na tom šampionatu, junak mog detinjstva je bio jedan od najboljih mladih igrača planete, desetka Brazila, izabran u idealan tim prvenstva - projektovan za velika dela, zajedno sa Dungom koji je takođe bio deo te čuvene generacije.

Njegova supruga je sad trudna. Lepe vesti su i da je termin za porođaj početak jula - vreme kada bi njen suprug trebalo da nastupi u četvrtfinalu Svetskog prvenstva. Kaže mu da ne brine. Želi mu srećan put - "Voa Kanarinjo, voa'' ona sad peva čuveni Žuniorov hit sa Svetskog Kupa u Španiji 1982.

Junak mog detinjstva se smeje. Oduvek je bio nasmejan. Javlja se uljudno svima na aerodromu - ,,Bom dia''. I svi mu se klanjaju i mašu mu.

"Normalan je i skroman'", šapuću, a on se opet, ko neko dete samo nasmeje i šalje im poljupce. Takav je bio junak mog detinjstva i na terenu.

Na pasošku kontrolu došao je među prvima. Pre njega, u avion za Kaliforniju ukrcali su se samo selektor Karlos Alberto Pereira, njegov pomoćnik, legendarni Mario Lobo Zagalo i preozbiljni Dunga, koji je u glavi već tada pripremao taktiku za što brže oduzimanje lopte rivalu na centru i što brži pas prema munjama u napadu.

"On misli tri poteza unapred'' - govorio je Zagalo.

Navalentni fotoreporteri i novinari pratili su do gejta kapitena i veliku zvezdu tima, Raia, kojem nije preostalo ništa drugo no da što pre zauzme svoje mesto u avionu pored Mazinja. Foto aparati su sada okrenuti na drugu stranu.

"Amigo" - uzvikuje onaj što su ga u Barseloni do tog leta nazivali Bogom fudbala, a kada ih je Milan deklasirao u Atini sa 4:0, počeše o njemu pisati kako mu je miliji karneval u Rio de Žaneiru od finala Lige šampiona. Krojf ga je branio.

Njegova ekscentričnost skupo ga je koštala. To je cena slave, kaže Zagalo.

Navijači mu, ipak, na prilasku aerodromu, kliču - "Najbolji strelac. Najbolji igrač". Pevaju mu pesme - "Donesi nam titulu".

On sad, svom prijatelju kaže, da je krenuo u Ameriku da se odmeri sa Bađom, osvajačem Zlatne lopte za prethodnu, 1993. godinu.

"Treba mi tvoja pomoć, amigo''. Junak moje priče se smeje. Grli svog najboljeg druga. Pereira ih takve zatiče i na ulaznim vratima aviona. "Atmosfera u timu je odlična'' - piše brazilska štampa.

Pomoćnik selektora gleda u Branka. Pita ga da li je poneo rezervne pertle, jer od siline njegovog šuta, ispadaju mu i kramponi, a pertle se pretvaraju u froncle - Branko persira: "Ja bih, šefe, ako dozvolite, najradije bos!"

"Brazil ima tim" - pišu dalje novinari.

Pereira gleda u prvu zvezdu, kapitena Raia. Zabrinut je. Njegova desetka se već dugo muči sa povredama. Zagalo je mudar, zna šta muči Raia - to je sindrom prevelikih očekivanja, ali i sindrom njegovog starijeg brata, Sokrateša, koji je dva puta doživeo krah sa nacionalnim timom na Svetskim prvenstvima. Zajedno sa Zikom, tokom 80-ih godina, nije uspeo da donese Brazilu ono o čemu su sanjali od 1970, titulu prvaka sveta, iako je Brazil te dekade imao jednu od najmoćnijih selekcija koju je svet ikada video.

"Amigo, jesmo li nekoga zaboravili?"

Trenutak uoči zatvaranja vrata aviona koji je leteo za Stenford - država Kalifornija, SAD, ukrcalo se i jedno dete. Vodonoša. Ulazi skromno, traži mesto da sedne, na glavi nosi veliki zeleni kačket, ispod kojeg su mu štrčale uši, zajapuren, kao da je tog jutra igrao za omladince Kruzeira, a sada nosi i rukavice Tafarelu, ako treba.

Kako to obično biva sa najmlađima, momak je stidljiv. Sad njega zovu Ronaldinjo, to ime mu piše na dresu Brazila sa brojem 20, iako će samo nekoliko godina kasnije postati mnogo poznatiji pod drugim imenom. Zvaće ga "Fenomeno".

Junak mog detinjsta mu prilazi i pomaže mu oko torbi. Nudi mu mesto pored "njih". Aldair je već tada o toj dvojici govorio "oni".

"Mali će biti čudo, amigo" kaže najbolji. Prepoznaje kvalitet, hvali se. Junak mog detinjstva se ponovo smeje. Odobrava. Pomaže "malom" da se smesti i avion poleće, a Pereira ponovo gleda ka Dungi koji i dalje zamišlja kako uklizava na centru i odnosi loptu ispred Bergkampa i Bađa. Tako je projektovao.

"Ništa ne prepušta slučaju" - kaže Zagalo.

Pre samog leta, novinare je zanimalo da li Brazil ima najbolji napadački tandem na svetu?

Karlos Alberto Pereira je znao da je Brazil oduvek imao najbolje napadače na svetu. Godinama docnije, kolega Duško Korać mi je rekao isto ono što je i Zagalo pomislio kada su se točkovi odvojili od zemlje i kada je tim poleteo ka Americi - Brazil je tada imao Dungu, neko je morao da radi i misli za onu dvojicu, koje je ceo tim već tada zvao "oni".

Tih dana, u Čikago je doputovala nemačka kaznena ekspedicija, sa Melerom, Heslerom, Ridleom, Felerom, Klinsmanom, Bremeom, Ilgnerom ... Branioci titule.

Na istočnu obalu, nedaleko od Bostona sleteo je avion iz kojeg su izašli Maradona, Batistuta i Kaniđa.

U Nju Džersiju - spektakl. Iskupio se silan italijanski svet, doseljenici, treće, četvrto, sedmo koleno. Pred njih izlazi namrgođeni Arigo Saki i sa lenjirom u ruci, postrojava svoje igrače u vrste - Ispred Paljuke četiri u liniji, Apoloni, Barezi, Maldini i Benarivo.

Ispred njih opet četvorka, u liniji - Donadoni, Albertini, Dino Bađo I Berti. Masaro je igrao u napadu, pored najboljeg igrača sveta, momka za kojim su se početkom devedesetih okretali svi - od akrobata u cirkusu, do najboljih svetskih štopera koje je driblao na pola metra.

Amerikanci i Italijani zajedno kliču Roberu Bađu. Štampa piše: "Prva zvezda svetskog fudbala je stigla i sve je bilo spremno za 15. Svetsko prvenstvo u SAD-u".

Junak moje priče se i dalje samo smeje. Pre početka meča sa Rusima, u prvom kolu grupe B, on kaže Romariju: "Zaplešimo, amigo" - publika u Stenfordu oduševljena je rutinskom pobedom Brazila nad Rusijom od 2:0. Pogađala su dvojica najboljih, Romario i Rai sa penala

Najprijatnije iznenađenje Svetskog Kupa u Italiji 1990, Kamerun, deklasiran je sa ubedljivih 3:0. Čuveni brazilski komentator Galvao Bueno uzvikuje ponovo - Romario, Romario, a potom i imena Marsia Santoša i ime junaka moga detinjstva.

U trećem kolu grupe B, mirnih 1:1 sa razigranim Šveđanima predvođenim raspucanim Kenetom Andersonom, za prvo mesto Brazilaca u grupi. "Treći gol Romaria na turniru" - kliče brazilski komentator.

Brazilska štampa piše: Romario, Romario, Romario...

Zagalo gleda u zamišljenog Dungu. Junak mog detinjstva se na svakom treningu samo smeje i šalje poljupce fotoreporterima. Supruga mu javlja da je dobro i da je spremna za porođaj i on je srećan.

Neviđena fudbalska predstava već u grupnoj fazi. Maradona je bio uhapšen zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava...

Najveći skandal na Svetskim prvenstvima od 1930. Oleg Salenko je dao pet golova Kameruncima - prvi je strelac turnira sa šest golova, iako su Rusi ispali već u grupi.

Nesrećni Andreas Eskobar je postigao autogol protiv Amerikanaca, koji ga je, nažalost docnije koštao života. Najveća tragedija Svetskih prvenstava.

Italijani su jedva prošli u nokaut fazu kao jedan od četiri najbolja trećeplasirana tima - bili su izraziti favoriti u relativno lakoj grupi sa Meksikom, Republikom Irskom i Norveškom.

I sve to kraj malih ekrana gledaju neki od najboljih igrača sveta u tom trenutku - Dragan Stojković Piksi, nesuđeni kapiten potencijalno jedne od najboljih ekipa koju je Jugoslavija ikada videla. Gleda i Erik Kantona koji se debaklom u kvalifikacijama za to Svetsko prvenstvo faktički oprostio od nacionalnog tima zajedno sa Žanom Pjerom Papenom.

Francuzima nije lako, ali se teše - uskoro će na scenu stupiti njihova velika nada Zinedin Zidan.

Nema u Americi ni jednog od najboljih igrača prethodnog Svetskog prvenstva u Italiji 1990, ekscentričnog Pola Gaskoina, ali ni momka koji će već naredne godine postati prvi I jedini fudbaler iz Afrike koji je osvojio Zlatnu loptu - Žorža Vee.

Bez obzira na to, ne pamtim da je svet video toliko vanserijskih, autentičnih fudbalskih velemajstora na jednom Svetskom šampionatu. Hadži, Stoičkov, Radučoju, Valderama, Dalin, Brolin, Rože Mila, Maradona, Batistuta, Barezi, Maldini, Dino I Roberto Bađo, Kafu, Dunga, Rai, Bergkamp, Overmars, Romario I Bebeto...

Svi mi, rođeni osamdesetih godina, doživljavamo ih kao junake našeg detinjstva, međutim jedan od ovih momaka bio je i moj idol.

U vremenu pre pojave interneta, cenio se samo kvalitet, a poštovala izgovorena I napisana novinarska reč - tu nije bilo laži i nije bilo prevare, kao što je nije bilo ni na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju, kada je naš golman Jakšić nazvan "Grande Milovan". Novinari su lepo izvestili i o tome da su nas Urugvajci pokrali u polufinalu, a svoje stavove izneo je u jednoj strofi i Manu Čao u pesmi o Maradoni...

Da bi bio najbolji, morao si na svakom meču da budeš "Grande", a takav je bio i junak moga detinjstva. "Idemo dalje, amigo" kaže mu Romario.

Pod kraj 2019. godine zazvonio mi je telefon dok sam ispijao prvu jutarnju kafu. "Šta radiš?" - radostan glas mog dobrog prijatelja Ivana.

"Gledam golove sa Svetskih prvenstva".

"Dokle si stigao?"

"SAD 1994. Sećaš li se kakvih je tu utakmica bilo?" - započinjem priču, te nastavljam sa takvim zanosom, da je i veliki fudbalski zaluđenik kakav je moj dobri Ivan, verovatno pomislio da sam nešto lepo sanjao, te sam i dalje u magnovenju. Idem do detalja - zakazujemo kafu da bih mu izneo svoja zapažanja uživo. Žuri, kaže ima posla, ceo dan će biti na nogama. Ipak, zainteresovan je, kaže oduševljeno, za tematiku.

Razgovaramo kratko i o dnevnim fudbalskim temama, I nekom popularnom fudbalskom klipu koji se prečesto pojavljuje na društvenim mrežama. Nakon razgovora počinjem da sagledavam taj period svetskog fudbala iz sasvim drugačijeg ugla.

Internet je preplavljen snimcima od jednog minuta - toliko je dovoljno i popularno na jednoj od najpoznatijih društvenih mreža, da se izmontiraju dobri potezi i golovi današnjih fudbalera. Sve one dobre pasove, loše pasove, dobra uklizavanja, pogrešne odluke, neuspele driblinge, besomučno trčanje ... Sve to neko odseče, i baci! Suva zabava od jednog minuta!

Ostavi samo šlag te ga upakuje u dobar filter, popuni još boljom modernom muzikom u pozadini i ... Zvezda je rođena. Desetine takvih klipova, i eto miliona pratilaca, šerova, lajkova...

Tu su i fotografije. Gomile istih fotografija. Iz svlačionica. Posle pobede. Posle poraza. Iz teretane. Iz skupih vila. Sa kućnim ljubimcima. Sa lepim ženama. Tu su i video snimci sa treninga, jedni drugima u krugu proturaju loptu kroz noge, pa se onda smeju i to je nekome ,,smešno''!?

To se lajkuje. Sve se lajkuje! To je njihov način komunikacije sa publikom - kažu neke kolege. To je preterivanje, kažem ja.

Sredinom marta, 2020, ponovo dobijam poziv od svog dobrog prijatelja Ivana.

"Kako si? Jesi li u samoizolaciji?''

"Jesam. Evo upravo pišem tekst o onom našem Svetskom prvenstvu u Americi 1994". Dnevnih fudbalski stvari nema. Sport je stao. Odlaže se Evropsko prvenstvo, konstatujemo I pre nego što je doneta zvanična odluka. "Biće sve dobro" - pozdravljamo se na kraju razgovora.

Ponovo razmišljam o internetu. Ovih dana je postalo popularno da igrači u izolaciji pimpluju "toalet papir". Kažu, to je "viralno".

Momci plaćeni stotine i stotine miliona evra, pimpluju kod kuće toalet papir!?

Pokušavam da zamislim jednog velikog fudbalskog džentlmena, Brajana Laudrupa kako pimpluje rolnu toalet papira. Ne ide. George Hadži? Ne ide mi opet. Zamišljam Stoičkova kako... Ne.

Maradonu bi možda I mogao da zamislim kako nešto žonglira, voleo je uvek da žonglira kudravi, ali toalet papir... Ne. Mada, možda I takvi snimci postoje.

Ili recimo jednog Matijasa Zamera... Dobro, presmešno zvuči, bez obzira što to žongliranje poziva ljude da ostanu kod kuće i ne izlažu se riziku od dobijanja i širenja koronavirusa.

Svaku dobru i plemenitu akciju podržavam, ali smatram da bi junaci moga detinjstva ipak bili malo originalniji I kreativniji, čak i na internetu.

Što bi rekao mali Stanoje u Montevideu: "Tirke može i sa živim jajetom".

Uostalom, setite se onih čuvenih reklama koje su snimljene nedugo nakon tog Svetskog prvenstva u Americi, reklama sa Kantonom, Ronaldom, Robertom Karlosom, Davidsom, Totijem, Zidanom, Del Pjerom. U poređenju sa današnjim "viralnim" video segmentima, to su bila umetnička remek dela. Možete li zamisliti tadašnji trening Brazila, na kojem je "Fenomeno" tek neki tamo dečkić koji obećava? Čista fudbalska romantika.

Junak moje priče posmatra zabrinutog Dungu. U svlačionici, uoči meča osmine finala Svetskog prvenstva, on sedi pored svog prijatelja, Romarija - "Amigo, da li si spreman?"' Brazilski navijači su nervozni.

Na prethodnih pet svetskih prvenstava, bili su u krugu favorita, a uvek su ostajali bez titule. U nokaut fazi, nema popravnog.

"Spreman sam, amigo. Idemo zajedno, kao i uvek" sad kaže Romario. Posle nešto više od 70 minuta mučenja sa SAD-om, čuo se samo glas uzbuđenog brazilskog komentatora Galvaa Buena: Romario I Bebeto, Romario gleda gde je Bebeto, čeka ga, evo idealne lopte - Bebetoooo - 1:0 za Brazil !!!

Nije to bila golčina, to je bio pametan šut u završnici. A nakon gola, stariji pamte i onaj čudni zvuk posle kojeg se čuje BRAZIIILLL!

Taj zvižduk je bio karakterističan za Svetsko prvenstvo u Španiji 1982. kada su Sokrateš, Ziko, Falkao, Žunior i Eder ispali u šokantnoj završnici od Italijana.

"Bravo, amigo" sad on kaže svom prijatelju Romariju. Bratski zagrljaj fudbalskih velemajstora. Navijači Brazila plaču. Plače i Denisa de Oliveira. Kroz nekoliko dana, postaće majka. Njen suprug je junak nacije. Romario i Rai joj šalju poljupce. Zagalo sedi na klupi i gleda zabrinutog Dungu kako deli instrukcije saigračima.

Za to vreme, Holanđani su se pošteno osunčali i nauživali na Floridi, u Orlandu, gde su izašli kao pobedinici u grupi sa Marokom, Belgijom iI Saudijskom Arabijom. Na Floridi su dočekali i Republiku Irsku u osmini finala, Bergkamp je bio u zenitu - plavokosi momak iz Amsterdama najgraciozniji je fudbaler sveta. Ekipa koju je selektirao i vodio Dik Advokat igra raznovrstan i lep fudbal, te ni protiv Iraca nisu imali previše problema, slavili su sa laganih 2:0 I zakazali četvrtfinale sa Brazilcima u Dalasu.

Još jedna velika svetska zvezda nije bila na terenu - jedan od najboljih napadača u istoriji fudbala, Marko Van Basten već tada, u 30. godini završavao je polako svoju blistavu karijeru zbog učestalih povreda. "Prerano" - pišu kolege iz Holandije. "Šteta" govore navijači.

Uzdali su se u mirnoću kapitena Ronalda Kumana i magiju ,,letećeg Holanđanina'' koji se plašio aviona.

Dva dana uoči četvrtfinala Svetskog prvenstva, slavlje u timu Brazila - tog sedmog jula, Denisa de Oliveira na svet je donela sina Mateusa.

"Neka je srećno, amigo" grli ga Romario. Junak mog detinjstva se i dalje smeje. "Živeo Mateus" kliču Mazinjo i Marsio Santoš i ceo tim peva. Zagalo je znao - to je taj trenutak. Brazil ima tim.

Nekoliko momenata kasnije, lider ekipe Dunga, prilazi sramežljivo.

"Imam nešto za tebe, amigo". Iz džepa je izvadio jednu staru fotografiju, koju mu je supruga sprakovala krišom pred put. Na toj fotografiji, njih dvojica stoje zagrljeni i nasmejani sa peharom prvaka sveta za igrače do 20 godina starosti. Osvojili su ga zajedno u Meksiku 1983. 

Zagalo je znao da je to taj trenutak. Dunga se konačno smeje.

Junak mog detinjstva iz džepa vadi medalju sa istog tog svestkog prvenstva, koju mu je žena takođe krišom spakovala u torbu.

"Želim još jednu ovakvu, za svog sina Amigo. Voleo bih da prekosutra postignem gol, za njega, amigo". 

"Daćeš ga. Ja ti obećavam" - prilzazi i Romario, koji je prisluškivao razgovor.

Zagalo je gledao trojicu velemajstora kako se grle, neposredno pred meč sa Holanđnima. Zagalo je znao...

Uoči meča četvrtfinala, moj idol vadi iz torbe svoj plavi dres sa brojem sedam i obične, najobičnije crne kopačke. Na stadionu u Dalasu, više od 60 000 gledalaca. Prvo poluvreme, bez golova. Drugo - jedno od najboljih u istoriji Svetskih Kupova. Ipak, pre izlaska na teren, junak mog detinjstva se i dalje smeje.

"Forte, amigo, sad forte" kaže Romariju. Kad priča o njemu, Aldair i dalje govori "oni". Oni se dogovaraju. Oni misle za sve nas. Oni su naša nada danas, kaže Aldair.

Čuje se glas kolege Buena: Duga lopta prema Bebetu...

U trenutku kada ju je primio, junak mog detinjstva odmah podiže glavu - "Vidim te, amigo!" - komentator Bueno kliče: Bebeto je na levom krilu, video je Romarija... gooooolll. I opet onaj zvuk i  ono čuveno BRAZIIILL. 1:0 za Brazil. Četvrti pogodak Romarija na turniru. 

A onda, samo deset minuta kasnije, najlepši trenutak u istoriji Svetskih prvenstava.

Izbijena lopta glavom prema Romariju koji je u ofsajdu. Najbolji igrač dotadašnjeg dela turnira ne mora da ni gleda iza sebe - "Tvoja je, amigo - Idi sam, amigo, daj gol !!" - on sada kaže, i nezainteresovano pušta loptu da ga preleti. Bebeto se smeje i trči, trči ka golu...

Komentator Galvao Bueno ustaje sa stolice: "Bebeto iz drugog plana, zbunjeni su štoperi Holandije, ne uspeva uklizavanjem Vouters, Bebeto prolazi, Bebeto dribla Eda De Guja... BRAZIIILLL !!!

U tom trenutku, imao sam samo deset godina. Gledao sam kako omaleni, nasmejani Brazilac trči ka navijačima. Slavio je pogodak kako nikada niko pre njega nije. Sa rukama postavljenim kao da ljulja bebu.

"Bravo. Grande. Grande" uzvikuje Mazinjo, staje pored njega i počinje i on da ljulja. "Bravo Amigo. Grande'' - prilazi i Romario i radi isto što i Bebeto. "Za malog Mateusa".

U tom trenutku imao sam samo deset godina. Posmatrao sam kako fudbalski velemajstori ljuljaju planetu svojim znanjem i veštinom. Posmatrao sam nasmejanog Brazilca čije je ime klicao čitav svet. "Bebeto, Bebeto, Bebetoo" čulo se i sa komentatorske pozicije kolege Buena. Čak su i Holandski navijači, sramežljivo aplaudirali.

A oni - ljuljaju. U jednoj bolnici, u Rio de Žaneiru, Denisa de Oliveira takođe ljulja tek rođenog sina, upire prstom u ekran - "Papa, papa"...

Uzalud vam današnji internet i video klipovi od jednog minuta !!!

Tih nekoliko sekundi Bebetove magije i Romariov zagrljaj na kraju - to je bila fudbalska čarolija, koju se verovatno nikada više neće ponoviti.

Da stvar bude još zanimljivija, Mazinjo je u tom trenutku imao trogodišnjeg sina Tijaga Alkantaru koji danas nastupa za Bajern iz Minhena, I jednogodišnjeg Rafinju koji je kao Barselonin igrač, trenutno na pozajmici u Selti iz Viga !

Mali, tek rođeni Mateus, danas ima 25 godina i nastupa za ekipu Vitorija Gimaraeš u Portugaliji. Bio je čak I mladi reprezentativac Brazila.

Zagalo posmatra zabrinutog Dungu. On uvek brine, pomišljaju brazilski navijači, a nema potrebe. Brazil je dominantan.

Ipak, samo dva minuta kasnije, u 64. minutu, Bergkamp vraća svoj tim u igru predivnim golom. 2:1.

U 73. Bergkamp opet pokušava. Korner. Izvodi ga Overmars. Brazilci, loši u skoku. Aron Vinter odličan. Tafarel zbunjen. 2:2.

Dunga gleda ka klupi. Navijači se sećaju Španije 1982. kada su ispali od Italijana sa 3:2. Imali su tada sve - ostali na kraju bez ičega.

Pereira poziva sa klupe svoju desetku Raia. U 81. minutu, Branko probija kroz sredinu, a Holanđani ga krvnički ruše, što dalje od svog gola. U tom trenutku, oni među sobom klimaju glavom - ,,dovoljno je daleko'' pomišljaju.

Tog jutra, Zagalo je Branku doneo nove pertle - stare je poderao još protiv Šveđana u grupi. Nove je dotegao do maksimuma i uhvatio veliki zalet. Zagalo je seo na klupu. Branko, oštro, spoljni felš levom, u donji levi ugao De Gujevog gola.

Ta lopta je bežala I od živog zida i od golmana De Guja i od jednog brazilca koji se tamo šunjao u šesnaestercu. Kolega Galvao Bueno je skočio - "Brazil je u polufinalu". Branko trči ka klupi, ka Zagalu - "pertle mi pašu, šefe, hvala vam". Samo tri godine kasnije, još jedna "šestica" Brazila proslaviće se najlepšim golom ikada iz slobodnog udarca, ali ne na Svetskom prvenstvu. Ovaj je bio presudan, istorijski.

Početkom decembra 2019. samo nekoliko nedelja pre širenja ove pošasti koja nas je snašla, u jednom prelepom restoranu u Padovi, za istim stolom sedimo koleginica Catrinel Oprisiu iz Rumunije, kolega Stefan Georgiev iz Bugarske, moj dragi prijatelj Danilo Petrović iz Podgorice i ja. Pohađali smo novinarski seminar u organizaciji RAI-a u Rimu I Peruđi. Tema našeg razgovora je fudbal.

"Dumitresku i Hadži su zgromili Argentince u osmini finala" priča sa setom Kati. Ona dalje , sa nostalgijom priča i o četvrtfinalu protiv Šveđana. "Imali smo sve. Imali smo Hadžija. Vodili smo u produžecima sa 2:1, ali onda taj Anderson, pa penali... Belodedić je promašio. On i Petresku. Ipak, ne zameramo im. I danas smo ponosni na sve što su uradili" - priča.

Stefan Georgiev ćuti. Moj je vršnjak. Bugari su se u osmini finala provukli protiv Meksika na penale, a onda...

"Nemci su vodili u četvrtfinalu sa 1:0. Mateus je dao gol. Ali, mi smo imali Hrista Stoičkova. On I Lečkov, za samo tri minuta dva gola. Preokret. Pobedili smo ih sa 2:1. Najveća senzacija na tom Svetskom šampionatu. Hristo je bio... ", priča i on sad sa setom.

"Ipak, u polufinalu - Italijani. Najbolja utakmica Roberta Bađa ikada u reprezentaciji. Dao nam je dva gola, u 21. I 25. minutu. Pokušali smo da se vratimo, Stoičkov je pogodio sa penala u 44..." - nastavlja, a onda muk. Bilo je 2:1 za Italiju.

"Italijani"- klimamo glavom Danilo i ja. Nas je seta odavno prošla. Piksi, Savićević, Mihajlović, Pančev, Prosinečki, Šuker, Mijatović, Boban, Jokanović, Jarni... Svi su oni ostali kod kuće. Bio je rat koji u tim godinama nismo još uvek ni razumeli, niti smo mislili o tome. Da se razumemo, nisam jugonostalgičar, ja sam samo jedan običan zaljubljenik u fudbal, I iz tog ugla, tvrdim da bi ta selekcija mogla ... Mogla bi sve što poželi.

A u polufinalu tog Svetskog Kupa u SAD-u, ponovila su se Zagalova predviđanja. Brazil je imao tim. Dominantan tim. Na terenu Bebeto, Romario, Dunga, Mauro Silva, Rai...

Na golu Šveđana, momak kojeg se danas sećaju samo najveći fudbalski zaluđenici - Tomas Raveli. Branio je kao nikada do tada. Navijače Brazila hvatala je panika. Igrao se osamdeseti minut. Brazil je počeo da probija po krilima. Sa desnog je centrirao bek Žoržinjo. Omaleni Romario skočio je u petercu između stamenih i snažnih defanzivaca Švedske, štopera Patrika Andersona I beka Nilsona. 1:0 za Brazil.

Brazil dominira, ali se navijači ne raduju previše. Jedna žena u Rio de Žaneiru uspavljuje svog sina Mateusa i posmatra kako strahovite udarce njenog supruga, Tomas Raveli I dalje zaustavlja kao na treningu.

Romario se krsti posle svakog šuta na stadionu u Pasadeni, gde će se odigrati i finale Svetskog kupa. Junak mog detinjstva gleda u zabrinutog Dungu koji viče - "forte, forte".

Sudija Hoakin Tores Kadena iz Kolumbije svira kraj. Romario ide ka centru, namršten. I on je zabrinut.

Zagalo zna. Golom protiv Šveđana, došao je na korak od titule prvaka sveta. Ipak, Bađo je dao dva gola protiv Bugara u polufinalu. Obojica su upisala po pet pogodaka na turniru. Odluka o najboljem igraču sveta biće doneta u finalu. Selektor Karlos Alberto Pereira se jedini smeje. Slavi. Ostali, sramežljivo.

Komentator Bueno je srećan. On sada, još jednom u mikrofon viče - "Romario, Romario, odveo nas je u finale, prvo finale Svetskog prvenstva od 1970. godine".

Junak mog detinjstva, prilazi u svlačionici svom najboljem drugu. 

"Grande, amigo, grande. Došli smo do kraja prijatelju".

Zagalo zna. On zna da na istočnoj obali, u Nju Džersiju sada sedi 48-godišnji Arigo Saki. Sedi I lenjirom povlači linije: 4 - 4 - 2.

Defanzivno. Zagalo zna da Italijani neće napadati. On kaže svom prijatelju, selektoru Pereiri da pripremi Tafarela. On će pripremiti nove pertle za Branka, koji će sigurno šutirati u penal seriji. Zagalo zna.

U Pasadeni, 95 000 duša. Čekaju epsko finale. Barezi I Dunga predvode svoje ekipe. Saki je stavio naočare za sunce, u plavoj majici sedi na klupi, kao da je tek sišao sa jahte u Positanu. Pereira nešto žvaće na susednoj klupi.

Prvi šut Masara. Tafarel brani. Karlos Alberto Pereira ne reaguje, kao da se igra školski turnir u Belo Horizonteu.

U drugom poluvremenu, Bebeto pokušava mekano glavom, Paljuka paradira, ali mu samo nekoliko trenutaka kasnije ispada lopta i pogađa stativu. Saki pomišlja - ima jedan mali u mojoj Parmi, taj bi se bolje snašao - pita pomoćnika kako se zove taj mali, ovaj ga gleda začuđeno, kaže Bufon. "E taj nam treba" - kaže Saki.

Italijanski komentator konstatuje - "Bađo - neprimetan". Brazilski hvali Aldaira.

A onda, pravo ni iz čega, Bađo puca sa trideset metara. Kolega Bueno uzvikuje "Grande Tafarel". Pele se dva puta ugrizao za jezik. On je tu, pored komentatora, ako zatreba... 

Romario propušta najbolju priliku za Brazil, gleda u Bebeta, širi ruke - "Ne ide nam, Amigo".

Uoči penala, Romario mu prilazi - ,,Ti ćeš Amigo šutirati u poslednjoj seriji. Ti i Bađo" - on sada kaže Bebetu, a ovaj se, kao i uvek samo smeje.

"Ne brini, Amigo." Bebeto pokazuje prijatelju ka Dungi koji hvata zalet. Pre Dunge, za Brazilce su pogađali Romario i Branko, promašio je Marsio Santoš u prvoj seriji.

Kod Italijana, Barsezi preko gola u prvoj, potom golovi Albertinija i Evanija, a onda šokantna Tafarelova odbrana Masarovog šuta.

Saki ne skida naočare. I ako Bađo pogodi, neophodna im je Paljukina odbrana u petoj seriji.

Opet pita pomoćnika, kako se zove onaj mali golman iz Parme?

Dunga pogađa. Kapitenov osmeh, prvi tog dana, ako se to može nazvati osmehom. Zagalo odmahuje rukom.

Zalet hvata najveća fudbalska zvezda s početka devedesetih. Zlatni momak sa reklame. Fudbalski virtuoz sa konskim repom. Ikona fudbala.

Tafarel podvija rukave, kao i uvek, na onom svom širokom šarenom dresu. Curi sa njega znoj, kao na Kopakabani.

Bebeto se okreće prema Romariju i namiguje mu. Bađo razmišlja o igraču po kojem je dobio ime - o Robertu Boninsenji, koji je, gle čuda, u finalu Svetskog prvenstva 1970. u Meksiku, poražen sa reprezentacijom Italije od Brazila rezultatom 4:1. Roberto Boninsenja je bio jedini strelac za Italijane u tom finalu na Acteka stadionu.

Bađu se nije dalo. On sad šutira nebu pod oblake, što bi rekli stari jugoslovenski komentatori. "Kakva ironija" pomišljaju u tom trenutku i Bađo i Boninsenja.

Italijanske kolege kažu "tragičar". Navijači gledaju kako pognute glave sa velike fudbalske pozornice odlazi jedan od najboljih italijanskih igrača svih vremena. Nakon tog šuta, on nikada više neće uspeti da se vrati tamo gde mu je bilo mesto - u sam svetski vrh.

Brazilski komentator Galvao Bueno uzvikuje - "Gotovo, Gotovooo, Brazil je šampion sveta...".

Pored njega je i Pele, grle se i skaču, kao deca. Bueno drži čvrsto mikrofon, svestan da izgovara reči koje ulaze u istoriju.

Zagalo se okreće ka nasmejanom Dungi - "Imam za tebe još jedan zadatak" - kaže i upire prstom u malog.

A mali ima samo 18 godina. Na svakoj fotografiji on viri, onako gologlav, nasmejan, fasciniran prizorom.

Dunga poziva momka i pruža mu pehar namenjen svetskom prvaku.

Luis Nazaro da Lima Ronaldo. Na dresu mu piše Ronaldinjo. Samo tri godine kasnije - Ronaldo "Fenomeno". Najbolji napadač koji je ikada igrao fudbal.

U isto vreme, u Rio de Žaneiru, Denisa de Oliveira uspavljuje bebu. Njen muž je doneo Brazilu četvrtu titulu šampiona sveta.

On sada u rukama drži čuvenu fudbalsku "Boginju" i sanja o povratku kući. Sanja o tome kako u naručju ljulja svoga sina.

Eto, takav je bio Bebeto, junak moga detinjstva...