Poraz „orlića“ od veoma dobre Portugalije

Utakmica se nije pošteno ni otvorila, njeni obrasci i namere dva tima još uvek neotkriveni (igrao se peti minut), a Portugalija je uspela da uzdrma naš tim - a i da uzdrma stativu. Veliki problem svih selekcija Srbije, uopšte našeg fudbala, jeste ignorisanje važnosti borbe za drugu loptu. Upravo je tako, nakon jednog prekida, Ruben Neveš stigao do idealne pozicije da savlada Milinkovića-Savića, ali iz nešto oštrijeg ugla nije bio adekvatno precizan.

Nenad Lalatović je odabrao da naš nacionalni tim igra onako kako igraju i kako su igrale sve njegove ekipe u Superligi Srbije - 4-1-4-1 bazični sistem, srednja zona, sa dosta jakim orijentacijama na čoveka (igranje jedan na jedan u odbrani, posebno u veznom redu) i težnja ka brzom napadu i kontranapadu, posebno prvog ritma.

Dakle, teritorijalna dominacija Portugalaca, koji nisu bili izgubili meč u poslednje dve godine (poraz nakon jedanaesteraca u finalu prethodnog kontinentalnog šampionata ne računaju), a koji su kao i A tim bili postavljeni u rombu (4-3-1-2, 4-3-3 iza lopte uz dosta niskog napadačkog i visokog srednjeg presinga), nije bila refleksija slabije igre našeg tima, već njegova jasno izražena namera.

Dobra implementacija te namere donela je i priliku (dobro, bez udarca) Srbiji, kada je veoma inteligentno stvoren višak na desnom boku rivala koji se nije spustio u punu odbranu, ali je šut našeg reprezentativca posle inteligentnog povratnog pasa (čuveno „katbek" dodavanje) izblokiran.

Jedan od izraženijih problema u igri Srbije - makar u periodima - bila je „izlomljenost" našeg tima. U prvoj fazi poseda, ili prilikom samog ulaska u igru, štoperi i Maksimović kao pivot bili su ispred defanzivnog bloka rivala, ali distanca između njih i nekog od igrača koji bi mogao da bude opcija za progresivni pas (jedan od preostale dvojice veznih igrača) bila je prevelika. Marko Grujić je pokušao da izbalansira napadačku strukturu Srbije time što se spuštao po loptu, ali je onda nedostajalo njegovo prisustvo u drugoj i, posebno, trećoj fazi poseda. Drugi interior (kako u Španiji zovu vezne fudbalere u 4-3-3 sistemu koji igraju unutar bloka rivala, između linija), Mijat Gaćinović, mnogo je lakše nalazio prostor u kojem bi primio loptu (svakako plod taktičke zrelosti koju je razvio igranjem u Bundesligi), ali je isuviše retko do nje dolazio.

Međutim, onaj ko jeste stizao do lopte jeste Andrija Živković, čiji je predivni pas između tri ili četiri protivnička fudbalera doveo Uroša Đurđevića u veoma dobru poziciju, ali kapiten mlade selekcije i najbolji strelac Superlige Srbije nije uspeo da savlada Varelu.
Kako je poluvreme odmicalo, Srbija je sve češćeizlazila visoko, koristeći spomenute orijentacije na čoveka kako bi imala kostantan defanzivni pristup i time učinkovitiji presing. Portugalija je imala velikih problema da sprovede kontrolisanu prvu progresiju lopte koju toliko cene u fudbalskoj kulturi ove zemlje.

Nažalost, baš u ovom periodu objektivno kvalitetnije igre Srbije, preciznije u 37. minutu , Portugalija je stigla do pogotka. Dijagonalni pas Žote (veoma sličan onom Andrije Živkovića nešto ranije), uz kašnjenje Maksimovića koji kao zadnji vezni po pravilu ima zadatak da čuva „meki stomak" svakog tima - prostor između beka i centralnog beka - učinili su da Gedeš, mladi fudbaler Pari Sen Žermena, dođe u situaciju da postigne svoj četvrti gol za mladi tim svoje zemlje.

Na poluvremenu je gotovo neverovatno delovala ona rudimentarna statistika, tačnije njena izjednačenost između dva tima. Portugalija je pokušala dva pasa više (203 naprema 201), a kompletirala šest pasova više (156 naprema 150). Razlika u posedu lopte iznosila je dva procenta.

Lalatović poluvreme počeo izmenom, pa je Plavšića na teren poslao umesto Čavrića. Imajući u vidu dosta slične setove atributa dva igrača (direktnost, dobra kontrola lopte u brzom trku, pravovremeno napadanje prostora...) stekao se utisak da je promena imala mnogo manje veze sa taktičkim pristupom, a mnogo više sa učinkom (ili odsustvom istog) fudbalera Slovana iz Bratislave, nekada OFK Beograda.

Teško je reći da je Srbija zaigrala bolje u nastavku, ponajviše zato što ni u prvom delu nije bila loša, ali je istina da je rivala naterala da se konstantno brani u niskoj zoni (kolokvijalni, ali nikako prihvatljivi izraz za ovu fazu odbrane jeste „bunker"). U 57. minutu je stigla do prvog kornera na meču, već u 58. minutu, posle još jednog sjajnog centaršuta Živkovića, Grujić propušta najbolju priliku za srpski tim.

Malo više od 120 sekundi kasnije Gaćinović je desnom nogom pokušao nakon ubacivanja lopte Gajića, koji je promućurno gađao prostor između dve horizontalne linije odbrane protivnika u kojem je sam bio fudbaler Ajntrahta iz Frankfurta. Delovalo je da je momentum na strani Srbije. Da će, ako gola bude do kraja, on svakako biti delo neko od igrača u belom dresu.
Rui Neveš, selektor Portugalije, odgovorio je ubacivanjem Renata Sančeza na mesto desnog veznog fudbalera, a malo je modifikovao i defanzivni oblik svog tima. Naš rival je poslednju trećinu meča stajao iza lopte u ravnom 4-5-1 obliku, čime je pokušao da spreči kreiranje pozicione i brojčane superiornosti na bokovima. Uspeo je. Nalet Srbije je apsorbovan.

Štaviše, iz sada mnogo jasnijeg 4-3-3 sistema, Portugalija je u poslednjih dvadeset minuta bila mnogo sigurnija u polju, kako u odnosu na ono što je prikazivala do tada, tako i u odnosu na naš tim, koji je sve češće bivao prinuđen da juri loptu, umesto da je koristi kako bi stigao do eventualnog izjednačenja.

Na Lalatovića je došao red da reaguje, što on čini uvođenjem dvojca koga trenira u Čukaričkom, Nemanje Radonjića umesto Marka Grujića i Ognjena Ožegovića na mesto Uroša Đurđevića. Ovaj prvi, zvanično fudbaler Rome, imao je sjajnu priliku nekih petnaestak minuta pre kraja meča, ali je šutirao pored desne stative gola koji je čuvao Varela.

Najbolju priliku do kraja meča, ipak, imala je Portugalija. Madeiroš je ostao sam sa Antonovim (u košarci bi ovu situaciju nazvali „izolacijom", u fudbalu se zove kreiranje kvalitativne superiornosti), lako je prošao pored fudbalera Grashopersa, praktično izašao ispred Milinkovića-Savića, ali onda je šutirao pored gola.

Samo uvod, ispostaviće se nažalost, u drugi pogodak Portugalaca. Renato Sančez je dobio loptu u takozvanoj „zoni 14" (Otmar Hicfeld je zove crvena zona), gde nipošto ne bi smeo da primi loptu okrenut golu, poslao ju je podjednako pravovremeno i odmereno na put Bruna Fernandeša, koji ju je samo prosledio u gol Srbije.

Meč je, de fakto ako u tom momentu ne još i de jure, bio završen.