„Orlovi“ u gradu prvih šampiona Evrolige - sovjetska Jugoplastika pukovnika Gomeljskog

Po okončanju pripremnog perioda, Pešićevi „orlovi“ su sleteli u Rigu, svoju bazu i ujedno centralnu lokaciju Evrobasketa. Put ka prognoziranom zlatu je vezan za najkošarkaškiji grad od svih domaćina grupa. „Meka“ evropske košarke. Dom prve evroligaške „dinastije“. Izvorište sa kog su se napili i CSKA i SSSR.

Srbija u svom sastavu ima četiri trofeja Evrolige – Gudurićev, Bogdanovićev i dva Micićeva. Pet, ako se računa i igračka karijera selektora Pešića. Mnogo pre svih njih su tu slast okusili igrači ASK Rige, u doba Karijevog jurcanja za krpenjačom po pirotskim sokacima.

Četiri godine pre uspona Letonije do trona na inicijalnom Evropskom prvenstvu u Švajcarskoj 1935, osnovan je Armijski sportski klub Riga – ASK. Utapanjem baltičkih zemalja u SSSR, ASK postaje deo jedinstvene lige najveće države na planeti, u kojoj su do titula u posleratnim godinama dolazili klubovi iz Litvanije, Gruzije i Estonije.

Prelomni trenutak po ASK, pa i letonsku košarku, predstavlja dolazak 28-godišnjeg Jevrejina iz tadašnjeg Lenjingrada, bivšeg igrača SKA i SKIF-a, trenera ženske ekipe Spartaka, diplomca Vojnog instituta za fizičku kulturu - pukovnika Aleksandra Jakovljeviča Gomeljskog.

Otac sa gvozdenom pesnicom

U krcatim vitrinama Svetislava Pešića fali vrlo prestižno priznanje. Ono sa imenom Aleksandra Gomeljskog i dodeljuje se treneru sezone u Evroligi, počevši od sezone 2004/05. Kariju nije pošlo za rukom da stane u red sa kolegama sunarodnicima Obradovićem, Ivkovićem i Vujoševićem.

Jugoslovenska škola košarke dobila je na svetskom značaju tek kad je uspela da se konačno nadigrava i pobeđuje nepokolebljive Sovjete. Pobeda nad SSSR-om u bilo čemu bio je čin jači od samog sporta. Politička poruka i satisfakcija, pre svega, naročito kad se znaju odnosi SFRJ i SSSR. Idejom protiv moći, optimizmom na silu. O tome govori i čuvena anegdota sa Evrobasketa 1979, kad Moka Slavnić usred igre protiv Italijana dobacuje Gomeljskom na tribinama, istovremeno driblajući:

„Pukovniče, šta to zapisuješ? Pa ni mi ne znamo šta igramo!“, viknuo je Slavnić.

Najzaslužniji za tim koji je sejao strah po „starom kontinentu“ jeste upravo pukovnik Gomeljski. Otac sovjetske i ruske škole. Najdugovečniji i najtrofejniji stručnjak na klupi Sovjeta sa 22 godine u službi od tri mandata i neverovatnih 18 medalja od čega osam zlatnih. Krenuo je sa četiri uzastopna evropska zlata od ‘63. do ‘69, pa se ponovio ‘79. i ‘81. godine. Na svetski tron se peo ‘67. i ‘82, a „labudova pesma“ bilo je olimpijsko zlato u Seulu 1988. godine.

Čin dobijen po okončanju studija idealno je stopljen u nadimak. Krasile su ga čvrsta disciplina, taktički perfekcionizam i autoritet – osobine pravih oficira. Rukovodilac mašinerije zadužene da sportskim uspesima doprinosi propagandi vrhovne sile Istočnog bloka.

Prvi koraci, ispostaviće se posuti zlatom, započeti su u prestonici Letonije 1953. godine. Posle godinu dana rada, pukovnik nailazi na „dar sa neba“. Dar od 23 godine, 220 centimetara i 140 kilograma. Vadi ga iz pakla livnice i kreće u, kako je i sam isticao, jedini „lični projekat“. Radi se o Janišu Kruminšu.

Dobrodušni div pod obručima

Filmska karijera Bobana Marjanovića krenula je epizodom u filmu Darka Bajića „Bićemo prvaci sveta“, gde oponaša dominaciju svog košarkaškog pretka Janiša Kruminša, protiv kog jugoslovenski košarkaši ne znaju šta će i kako će u finalu Evrobasketa 1961. pod tek otvorenom grandioznom kupolom Hale 1 Beogradskog sajma.

Prvi, originalni evropski gorostas. Da nije bilo njega, ne bi postojali sovjetski zaštitni znak i opsesija prema grmaljima pod košem, oličeni u Vladimiru Tkačenku i Arvidasu Sabonisu.

Stidljivi, povučeni div, sramežljiv i dobroćudan, nije bio sportski nadaren. Pukovnik je dva sata dnevno dodatno radio sa Janišom, počevši od bazične sportske koordinacije. Dok se došlo do trikova sa loptom, mnogo je vode proteklo Volgom. Štaviše, naveo je Janiša da izvodi slobodna bacanja izbačajem odozdo s dve ruke (stil kod nas poznat po Radivoju Koraću).

I ne samo to, Gomeljski se trudio da probudi silu nuklearnog oružja koja bukti u povučenoj duši. Da razjari medveda iz tundre, koji kosi sve pred sobom kao sovjetski tenkovi. Mukotrpan rad učvrstio je njihovu vezu i odmah dao rezultate: tri titule u četiri godine od 1955. do 1958. godine.

CSKA i Dinamo iz Moskve, te „provincijski“ Žalgiris i Dinamo Tbilisi su gledali u leđa čudu iz Letonije. Domaća nadmoć pretočena je i na evropski nivo.

Evropski vrhunac

Sistem inicijalne sezone Kupa evropskih šampiona je bio koncipiran na dvomečima od početka do kraja, počevši od duela u geografski podeljenim zonama. ASK je u severozapanoj zoni sa lakoćom izbacio HSG Visenšaft iz Berlina, zatim u četvrtfinalu Legiju iz Varšave i usledio je polufinalni duel sa Real Madridom.

Jedini predstavnik Zapada među četiri preostale ekipe je iz političkih razloga odbio da se susretne sa predstavnikom SSSR-a, te je ASK prošao u finale formalnim rezultatom 2:0, 2:0. Prvi susret finala protiv bugarskog Akademika smešten je na „Daugava“ stadionu u Rigi sa 17.000 mesta. I pored ubedljivih 52:36 na poluvremenu za domaćina, Bugari su se približili na optimistični 86:81 na kraju, pred put u Sofiju. Kruminš je bio neumoljiv sa 32 poena, uz pomoć glavnih uzdanica na bekovima Valdisa Mužnieksa (24) i Maigonisa Valdmanisa (12).

ASK je pokazao snagu i u tuđem dvorištu, pobedivši 84:71. Riga je dobila evropskog prvaka, i to prvog ikada!

Sa još dva uzastopna trofeja u košarkaškom KEŠ-u, može se reći da je ASK važio za ono što je Real Madrid bio u fudbalu tog doba. Zanimljivosti vezane za drugu i treću titulu su, recimo, da je 1959. viđen revanš sa Akademikom, zato što je tim iz Sofije u polufinalu izbacio OKK Beograd, dok je 1960. došlo do SSSR finala između branioca titule ASK-a i prvaka te države Dinama iz Tbilisija. U finalu 1961. je došlo do smene dinastija, jer je CSKA pobedio, domogavši se prvog od osam trofeja prvaka Evrope do dana današnjeg.

Jedina ekipa koja je uspela da ponovi ASK-ovo dostignuće sa nizom od tri pehara bila je slavna splitska Jugoplastika 31 godinu kasnije.

Razlaz i rasformiranje

Razlaz Gomeljskog i Kruminša, kao i čitavog zlatnog doba ASK-a dešava se sredinom ‘60-ih. Janiš sa 34 godine prelazi u lokalnog rivala VEF-u, koji i dan-danas postoji, gde završava karijeru. Sa tri evropska zlata i tri olimpijska srebra, u penzionerskim danima se vraća metalurgiji s umetničkog aspekta izrade, živeći mirnim i povučenim životom sve do smrti 1994. godine.

Pukovnik prelazi u CSKA 1966. i do 1988. osvaja 16 titula prvaka države, tri nacionalna kupa i naslov šampiona Evrope 1971. godine. Postao je simbol „Armejaca“, bez obzira na asove koje je vodio. Fiba ga 1995. uvrštava u Kuću slavnih, tri godine kasnije dobija orden od Olimpijskog komiteta, pored čak pet zadenutih od strane SSSR-a.

Navršilo se 20 godina i osam dana od smrti prve trenerske ikone “starog kontinenta“, koja je preminula u 77. godini posle borbe sa leukemijom. Eto sudbine, košarka se vraća u grad u kom je krenuo njegov put.

A šta se desilo sa ASK-om? Kontinuitet imena je održao do sredine ‘90-ih, kad se fuzinioše sa Bročenijem, tada jedinim prvakom obnovljene nezavisne Letonije i suštinski gubi sa mape. I taj Bročeni se ugasio 2001. posle osam uzastopnih titula i dva druga mesta u završnom činu.

Podrškom sponzora i inicijativom prestoničkih vlasti, dešava se vaskrsnuće 2004. sa vrhuncem u dolasku do zvanja nacionalnog šampiona 2007. godine. Tim brzo ulazi u dugove i finansijske probleme, te prestaje sa funkcionisanjem 2011. godine.