Kada je Mesi hodao Zemljom

Orila se pesma argentinskih navijača prethodnih sedmica u Kataru, a posle više od 36 godina čekanja i patnje, Boginja je ponovo u rukama fudbalske nacije i njenog najvoljenijeg sina – Lionela Mesija.

Svi su znali koliko je dobar i pre zimskog Mundijala, ali posle finala protiv Francuske i osvojenog jedinog trofeja koji mu je u karijeri nedostajao – postao je zaista fudbalski besmrtan.

Bez obzira na sve golove i asistencije koje je beležio, bez obzira na sve trofeje koje je osvajao, bez obzira na sve rekorde koje je obarao – uvek je postojala senka sumnje: da li je najbolji u istoriji, da li može da dostigne i nadmaši legendarnog Maradonu, da li može Argentinu da dovede do treće "Boginje" u istoriji fudbala…

A svojim igrama na Mundijalu u Kataru potvrdno je odgovorio svim nevernim Tomama.

Kada je prošle godine Argentini doneo titulu šampiona Južne Amerike, prvu posle 28 godina, postalo je jasno da je omaleni "gaučos" iz Rosarija spreman za ulazak u večnost, dok još Zemljom hoda.

Ostala je bila samo jedna stepenica do budućeg predvorja fudbalske valhale, a Mesi je predvodio La albiceleste do titule svetskog šampiona. Tako lako, tako lepršavo, kako samo on zna i ume.

Nije Argentina oduševila tokom većeg dela turnira, ali je najbolje sačuvala za kraj. Cela ekipa je živela i igrala za titulu, cela ekipa fokusirala se da pruži maksimum kako bi Mesiju omogućila da na svojim plećima odnese južnoameričku selekciju do "Boginje".

Ostaće u senci sjajne igre buduće velike zvezde svetskog fudbala Hulijana Alvareza, fantastične odbrane Emilijana Martineza, kao i maestralna partija Anhela Di Marije u velikom finalu – Mesi je zasenio sve.

Neki će možda pamtiti het-trik Kilijana Mbapea u finalu na "Lusailu", kojim je osvojio titulu najboljeg strelca na Mundijalu, ali učinak Lionela Mesija, njegova smirenost i gracioznost ipak su sa druge planete.

Rekao je Mesi da mu je ovo poslednji Mundijal u karijeri. Za četiri godine biće nadomak četrdesetih i nerealno je očekivati da će imati fizičke i mentalne snage da bude na nivou na kojem se od njega očekuje.

Volela bi armija navijača da je Dijego Armando Maradona živ da vidi kako Mesi sa kapitenskom trakom na ruci podiže trofej Žila Rimea namenjen najboljoj fudbalskoj selekciji na svetu.

Ali, El Pibe od gore vidi sve. Smeši se sa tompusom među zubima i šalje poljubac svom nasledniku, koji ga je titulom u Kataru dostigao i prevazišao.

Slično kao što je pre 36 godina uz pomoć "Božje ruke" pokorio velikog neprijatelja (ne samo na terenu), selekciju Engleske, i odveo Argentinu do finala, a onda i magičnom asistencijom omogućio Buručagi da savlada Tonija Šumahera na prepunom stadionu "Acteka" u Meksiko Sitiju.

Mesiju u Kataru nije bila potrebna "Božja ruka" da bi zasjao svetlije od svih reflektora na najvažnijoj fudbalskoj pozornici na svetu i stekne status božanstva.

Neko će pomisliti da je preterano porediti jednog Mesija sa Svevišnjim, ipak je on samo fudbaler. Ali, on je nešto najbliže božanskom što je hodalo Zemljom od njenog nastanka.

Uostalom, pitajte Argentince šta misle o tome...

U Argentini sam rođen, zemlji Dijega i Lionela...
U zemlji Malvina, koje nikada neću zaboraviti.
Ne umem da ti objasnim, jer nećeš razumeti.
Za finala koja smo izgubili, koliko godina smo žalili.
Ali, sada je sve gotovo...
Jer na Marakani, protiv Brazila, tata je još jednom pobedio.
Sada ponovo sanjamo, želimo titulu treći put,
Želimo titulu svetskog šampiona.
I za Dijega, vidimo ga na Nebu...
Sa don Dijegom i La Totom, navijamo za Lionela!