Erik Romer, umetnost morala i vođenja razgovora

Ovaj pokret javio se pedesetih godina prošlog veka kao posledica želje autora da imaju potpunu umetničku slobodu, nasuprot rigidnim studijskim sistemima rada. Rezultat je bio niz filmova opuštenije strukture, sa mnogo improvizacija, kako u kadriranju, tako i u načinu pripovedanja i glumačkim izvođenjma. Filmski autori nisu raspolagali velikim budžetima, ali su novim pristupom ostvarili veliki uticaj i van Francuske. Najistaknutija imena ove generacije danas važe za velikane kinematografije – Klod Šabrol, Žan-Lik Godar, kao i Fransoa Trifo i Anjes Varda čije su cikluse gledaoci RTS-a već imali prilike da vide.

Erik Romer biće predstavljen sa 22 dugometražna i osam kratkih filmova. Za razliku od dosadašnje prakse, oni neće uvek biti poređani hronološki, već i po tematskim celinama. Romer je pre režije radio kao profesor i novinar, a potom i kao filmski kritičar. Njegov opus i naročito pristup filmskom pripovedanju postaje razumljiviji kada se uzme u obzir to da je više voleo i cenio književnost od filma, kao i da je bio vernik katolik i konzervativnih shvatanja. Nakon nekoliko kratkih filmova, priliku da snimi prvi dugometražni dao mu je Klod Šabrol i tako je nastao "Znak lava“, prvi u ciklusu. Naslov aludira na horoskopski znak pod kojim je glavni protagonista rođen i priča se dotiče pitanja sreće i sudbine.

Već naredne, 1963. godine, Erik Romer počinje da radi na izuzetno cenjenom ciklusu "Šest moralnih priča“, baveći se temama koje se u liberalnom svetu smatraju zastarelim i prevaziđenim. Međutim, ma kakav svet bio, pažljivo se baveći svojim junacima, Romer otkriva da se oni susreću sa uobičajenim dilemama i na lucidan način analizira modernog čoveka. U svojim filmovima Romer u drugi plan stavlja atraktivnost, brz tempo i slične tehnike koje odvlače pažnju od samih protagonista. Njegovi kadrovi su neretko dugi i ljudi u njima vode dugačke razgovore. Voleo je da radi sa naturščicima, a njihova okruženja su neretko mesta za odmor, priobalje, priroda, a neuobičajno mnogo vremena provode u kretanju s mesta na mesto. Opušteni, likovi iz Romerovih filmova imaju vremena za ono što je veliki podsetnik koliko se svet promenio i koliko su, paradoksalno, ovi filmovi baš danas aktuelni – imaju vremena za razgovor. Često improvizovanim dijalozima pridaje se naročita pažnja i tu do izražaja dolazi to koliko je jezik značajan za komunikaciju. Ne samo što je dolazila do izražaja spomenuta Romerova ljubav prema književnosti, već je i razvio metod snimanja scena, gde je radio mnogo proba sa glumcima, a onda je potom samo snimanje išlo relativno brzo.

Šest moralnih priča počinju kratkometražnom "Pekarkom iz Monsoa“, na koji se nadovezuju "Suzanina karijera“, "Kolekcionarka“ i "Moja noć kod gospođice Mod“, film kojim je stekao međunarodno priznanje i nominaciju za Oskara, pa potom "Klerino koleno“ za koji je dobio glavnu nagradu na festivalu u San Sebastijanu i završni film u ciklusu, "Ljubav popodne“.

U opusu Erika Romera nalaze se još dva ciklusa i svi filmovi biće prikazani na RTS-u. "Komedije i poslovice“ snimao je osamdesetih i sastavljene su od šest filmova, počev od "Avijatičareve žene“ pa do "Prijatelja moje prijateljice“. Svaki od ovih filmova zasnovan je na jednoj poslovici, a za treći, "Polina na plaži“, dobio je nagradu Srebrni medved za režiju na Berlinskom festivalu. Devedesetih je nastavio da radi snimivši ciklus "Priče o četiri godišnja doba“, a Zlatnog lava za životno delo dobio je 2001. godine na Venecijanskom festivalu.