Na svom terenu

Nije nimimalo slučajno Dragan R. Mlađenović dirigent i kompozitor duhovnme muzike, instrumentalni i vokalni solista Ansambla „Renesans" (čiji je jedan od suosnivača) dobio nadimak „Šekspir", koji nema nijedan naš umetnik, čak ni Laza Kostić, koji ga je prvi u Srbiji prevodio! Mlađenović živi u duhu Šekspirovog vremena, ne samo „ozvučavajući" srednjovekovne i renesansne drevne partiture nego je s obzirom da je studirao i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu - dao knjigu - „Ogledi o srpskoj muzici" - koja može da zbuni uopštenim naslovom a u kojoj je Mlađenović sasvim „na svom terenu" u kome se oseća slobodno „kao riba u vodi", potpuno vladajući materijom do najmanjih detalja i kao interpretator i kao stručni i detaljni analitičar. On, naime, ostaje u vremenskom razdoblju kome je čitavo umetničko biće posvetio, osvetljavajući ono doba koje nazivamo „mračnim" (srednjim vekom) što je i najdragoceniji odeljak ove knjige koju je podelio na dva dela: Musica Divina, gde polazi od naših skomraha, preko Vuka Stefanovića Karadžića, stiže do neobilaznog Stevana Stojanovića Mokranjca, o kome je već napisano na desetine knjiga i naučnih radova, ali to je sve premalo s obzirom da je on najveći i najradije i izvođeni i slušani srpski kompozitor. I sa te strane - Mlađenovićeva studija je dobrodošla i svakako dragocen doprinos ionako oskudnoj literaturi o srpskoj muzici.

U okviru ova dva dela knjiga ima 14 posebnih, studiozno obrađenih „ogleda". U prvom delu, na stotinak strana i kroz pet poglavlja Mlađenpović je predstavio „Psaltir kod pravoslavnih Srba" oslanjajući se na Psalme Davidove i kanonski korpus Starog zaveta Svetog pisma. Vrlo iscrpno objasnio je ne samo značenje imena David (dragi ili zaljubljeni) nego kroz Psalmodiju došao do Psaltira - najčitanije biblijske knjige. Sa velikim poštovanjem (razume se) govori i o Svetom Savi - duhovnom roditelju svih Srba sveta.
U drugom „ogledu" govori o najstarijim monaškim zabeleškama i pojanjima u Studenici i u Hilandaru ali i o trojici meloda koji su se potpisivali sa „Srbin": Stefan, Nikola i Isaija. U ovom „ogledu" su i neumski zapisi iz XVII veka i poznoromejski pojci grčkog i ruskog crkvenoslovenskog jezika, navodeći da su ovi marljivi i tihi hilandarski prepisivači krajem XVIII veka darivali staro srpsko pojanje - „blago veće od svakog zlata i dragog kamenja".
Treći ogled govori o osam vekova hilandarskog pojanja, čiji tipici imaju izuzetno značajnu ulogu koju je imalo u životu monaha. Ovde saznajemo o najstarijem zapisu melodije stihiri „Servikon" iz 1553. godine, koja se pevala na praznik Vavedenja, a koju je na savremeno notno pismo preneo akademik Dr Dimitrije Stefanović. Stoji i napomena da su ozbiljna i sistematska naučna istraživanja hilandarskih muzičkih rukopisnih knjiga počela tek sredinom XX veka.
U četvrtom pogalvlju saznajemo da su solunska braća Kirilo i Metodije bili prevodnici i prenosioci bogoslužbene reči i njene melodije i da je posebno Kirilo bio temeljno muzički obrazovan. Takođe i da je početkom XIII veka nastalo prvo crkveno pesničko-muzičko delo u čast jednog svetitelja srpskog reda; to je bila Služba Svetom Simeonu Mirotočivom koju je sastavio njegov najmlađi sin Sveti Sava. U ovom poglavlju može se saznati i o mineju - bogoslužbenoj knjizi službi za svaki dan u crkvenoj godini i o velikim minejima. Takođže i da se u biblioteci srpskog manastoira Hilandara čuva oko pedeset starih grčkih, ruskih i srpskih muzičkih rukopisnih zbornika u kojima su zapisane melodije.
U petom ogledu reč je o srpsko-crkvenom narodnom pojanju gde se govori i o unijaćenju (prekrštavanju u rimokatoličanstvo); takođe i o Slavjanskoj školi koja je osnovana 1727. godine u Karlovcima sa ciljem obrazovanja budućih sveštenika i učitelja. Poseban akcent Mlađenović je dao na rad Kornelija Stankovića koji je 1855. počeo da notama beleži srpske bogoslužbene pesme, a i na čitav niz „njegovih naslednika", koji su nastavili beleženje i proučavanje ovih napeva. Među njima, najznačajniji je Mokranjac, koji je dao i iscrpan predgovor svom „Osmoglasniku", a i napisao „Božestveniju Liturgiju sv. Jovana Zlatousta" u prvom glasu srpskog crkvenog pojanja.

U drugom delu Musica Mundana, koja sadrži devet poglavlja, počinje od drevnih Dardanaca (stanovnika današnje Severne Makedonije) koji su se još u antičkim vremenima služili frulama - zurlama i žičanim instrumentima. I on navodi dobro pozanti zapis Teofilakta Simokate, koji je na prelasku iz VI u VII vek ostavio zapis o Srbima oko romejskih mesta (istočnpo-rimskog carstva):

„... Prtljag su im bile kitare, i ništa drugo nisu sa sobom nosili..." Govori i o skomrasima, žonglerima i špilmanima, podsećajući pritom i na Prorokovu kletvu: „Teško onima koji uz gusle vino piju".
„Evo ti šalju oni sarbski način" je naziv sedmog poglavlja, koje govori o šest pesama Petra Hektorovića, plemića, pesnika i humaniste sa Hvara, od kojih su prve tri „počasnice", naredne dve - „bugarskinje" (bugarštice), a poslednja „I kliče devojka" je najpoznatija, koju je uz prethodnu o vojvodi Radosavu Siverincu na svoj način harmonizovao i objavio pod naslovom „Dve pesme iz XVI veka" Stevan Mokranjac.
Osmi „ogled" odnosi se na „Vuka i srpsku muziku". On je čitavog života sakupljao i beležio srpske narodne pesme (od 1813. do 1864. godine). Već 1814. objavio je „Malu prostonarodnju slaveno-serbsku pjesnaricu" sa sto „ženskih pjesana" i samo osam epsko-junačkih, odnosno guslarsko-slepačkih. Sam Vuk (koji po sopstvenom priznanju nije bio dobar pevač) objasnio je ovu nesrazmernost, a o njima su ostavili zapise i Gete i Jakob Grim, koji ih je uporedio sa Solomonovom „Pesmom nad pesmama". U ovoj „pjesnarici" su i šest ženskih pesama sa njihovim melodijama („glasovima") i harmonizacijama za klavir, koje je napisao poljski student muzike Franc Mirecki.

Naredni, deveti ogled, vezan je za Vukovo „Ženskinje" i srpsku etnomuzikologiju i jedan je od najobimnijih u knjizi - proteže se na gotovo 40 strana. Počenje (opet) podsećanjem na zapise Petra Hektorovića, a preko Gavrila Stefanovića Venclovića nadovezuje se na Vukovu zbirku. Potom govori o Josifu Šlezingeru, Alojzu Kalauzu, Korneliju Stankoviću, (Hrvatu) Franji Kuhaču, (Čehu) Ludvigu Kubi, (razume se) o Stevanu Mokranjcu, Vladimiru Đorđeviću, Kosti Manojloviću, Miloju Milojeviću, Petru Konjoviću i Miodragu Vasiljeviću.
Deseta glava fokusirala se na naš glavni grad: „Muzički život Beograda pre osnivanja Narodnog pozorišta". Počinje sa delatnošću „Teatra na đumruku", koji su osnovali Josif Šlezinger i Nikola Đurković 1841, zaustavlja se na gostovanju slavnog Johana Štrausa Mlađeg 1847; potom govori o osnivanju Prvog beogradskog pevačkog društva 1. januara 1853. (od strane samoukog dirigenta Milana Milovuka), o tragičnom događaju na Čukur česmi 26. maja 1862, o delatnosti Knjaževsko-serbske bande i o predaji ključeva grada 6. aprila 1867. godine. Poglavlje završava sa podsećanjem na prvu predstavu u Narodnom pozorištu 30. oktobra 1869. godine; bila je to jednočinka sa pevanjem „Posmrtna slava kneza Mihaila" Đorđa Maletića sa muzikom malo poznatog A. Osvalda.
Kratak naredni, 11. ogled, posvećen je „Sevdalinki", što na arapskom znači „crna žuč", a što u prenosnom smislu označava ljubavnu pesmu, istovremeni i raj i pakao i med i otrov. Prvu sevdalinku objavio je još 1815. Vuk Karadžić, nazvavši je „Silno djevstvije ljubve" po sarajevskoj narodnoj pesmi - „Kolika je Jahorina planina". U note je ovu poesmu stavio poljski student muzike u Beču Franćišek Mirecki o kome je već bilo reči u jednom od prethodnih poglavlja. Zaustavlja se na jednoj od pesama iz Mokranjčeve Prve rukoveti za muški hor iz 1883. koja počinje stihom „Protužila Pembe Ajša" koju je Vuk zabeležio u Kragujevcu 1823. po pevanju grupe muslimanskih ciganki iz Sarajeva. Evo još jednog zanimljivog podatka iz ovog poglavlja: na jednom nezvaničnom sastanku PEN kluba u Stokholmu u takmičenju ko će izgovoriti lepše stihove pobedio je Jovan Dučić ali ne govoreći sopstvene stihove nego poznatu sevdalinku „A što mi se Travnik zamaglio".
Kratki 12. ogled pita se „Čija je ovo pesma?" Reč je o pesmi „Ruse kose, curo imaš" koja se nalazi kod pravoslavnih i islamizovanih Srba, Grka, Bugara i Albanaca, kod nekih čak i u nekoliko verzija.
Pretpostavlja se da su melodiju pesme doneli u Vranje mladići koji su učestvovali u Krimskom ratu. Bora Stanković uneo ju je u svoju „Koštanu"!. Postoji i arapska i rumunska i turska verzija pesme. Iz ovog dela knjige saznajemo i da su turski sultani pored ženskog dela harema u svojim dvorovima imali i muški deo u kome su živeli „kućni ljubimci"; takav deo imao je i Murat IV, zet srpskog despota Đurđa Brankovića, čiji je dugogodišnji ljubavnik bio poznati putopisac Evlija Čelebija.
Trinaesti ogled govori o Mirjani, Cveti i Jevki. Sve tri su iz Mokranjčevih zapisa. Na „Mirjani" je zastao u dva navrata 1890. godine; najpre je napisao verziju za tenor, muški hor i klavir, a potom i za bas, mešoviti hor, klavir, kastanjete i tamburine. „Ozvaničio" ju je kao Četvrtu rukovet, mada je ona u osnovi solo pesma. Njeno poreklo je u Prizrenu. U Vranju se pevala kao „Čoček avasi" (čočečka arija). Mokranjac ju je namenio i posvetio prijatelju i saradniku Žarku Saviću. Borisav Stanković je u svom životnom delu - „Koštani" uneo dvadesetak najlepših vranjanskih pesama, a među njima i „Mirjanu".
Prilikom boravka u Prištini u januaru 1896. godine zabeležio je i drugu pesmu o „Cveti iz Đermana" - o Cveti Kaluši („lepojki"). Pored nje je i pesma o „Jevki Zamfirovoj iz Prištine". Mokranjčevom pobratimu, Stevanu Sremcu ova romantična priča se veoma dopala i on je po njoj napisao „Zonu Zamfirovu", preselivši radnju iz Prištine u Niš. Sve tri su stvarne ličnosti, lepotice i varošanke iz Strare Srbije, koje su živele u drugoj polovini XIX veka.
Poslednji, 14. ogled govori o „Mokranjcu u Prištini 1896. godine" gde je posetio bliskog prijatelja Branislava Nušića, koji je tamo bio konzul. Za 12 dana zabeležio je oko 160 narodnih melodija. Četiri pesme uvrstio je u Osmu rukovet (Džan'm na sred selo šarena češma, Što Morava mutno teče, Razgrana se grana jorgovana i Skoč' kolo da skočimo). Ove pesme obradio je i kao cikllus solo pesama za glas i klavir i naslovio ga „Kosovske pesme". Njegova muzika za komad „Ivkova slava" donosi osam samostalnih obrada narodnih pesama za soliste, hor i orkestzar, koje je zabeležio po pevanju Rifata Čauša, poznatog prištinskog pevača.
Vrlo dragocen dodatak ovim Ogledima čini „Indeks imena", koji sadrži četrdesetak stranica.

Izvor: Književne novine, broj 1303
Autor: Gordana Krajačić