IN MEMORIAM: Đorđe Balašević

Dete je otac čoveka - knjiga I
Autor: Svetlana Nenadović
Biblioteka: Knjiga sećanja
RTS Izdavaštvo, 2006.

Đorđe je svoju muzičku karijeru započeo grotesknim tangom „U razdeljak te ljubim" koji su svi pevušili kao jednu skroz neozbiljnu pesmicu, a zatim je, malo po malo, napisao na stotine ozbiljnih pesama i osvojio sve oko sebe. Tako je dočekivao i ispraćao nekoliko generacija slušalaca, pa sada na njegove koncerte dolaze i oni koji su dolazili pre četvrt veka, zajedno sa svojim unucima, a o deci i da ne govorimo. Jer, Đorđe nije prestao da peva i kad mu je knedla bila u grlu.

Nekad najpopularniji vojnik kasarne „Maršal Tito" u Zagrebu, septembarska klasa '80, uvek sa gitarom, tu istu gitaru nije hteo da zameni puškom i, kada je 1992. došao na spisak „dobrovoljaca" zatvorio se u kuću svoga dede u Zmaj Jovinoj 33 i nikako nije otvarao vrata vojnoj policiji. Nije pobegao. Smatrao je svojom dužnošću da ostane i ponešto zabeleži jer, „nema tolikog kofera da u njega stanu svi koje voli i koje bi sa sobom poneo". A onda, čim je to bilo moguće, krenuo je opet po svim republikama bivše Jugoslavije i pevao u Splitu, Mariboru, Tuzli, Skoplju, Sarajevu, Ljubljani, gde je u hali Tivoli koncert trajao punih 5 sati. Kada je u pulskoj areni pesmu „Ne lomite mi bagrenje" posvetio „mladosti žrtvovanoj bogovima ludosti" pljesak se, kažu, čuo nekoliko kilometara uokolo.
Jedini od svih izvođača, dobio je plaketu povodom 25 godina druženja sa prepunom salom Sava centra, u kojoj ima i takvih koji na koncert dođu samo jednom godišnje i to ovom prilikom, i svi do jednog pevaju biseve zajedno sa njim. Pa dokle traje.
A traje dugo. Svake godine po 8, 9, ponekad i preko 10.

Tako je, opet malo po malo, Đorđe Balašević postao jugoslovenski ambasador dobre volje 2000. godine, pa je na poziv lično Kofija Anana otputovao na sastanak sa ostalih pedesetak ambasadora iz 20-tak zemalja i u ime svih njih održao slovo. Rekao je otprilike da je za razliku od ostalih kojima je opis radnog mesta da putuju, da šire svetom dobru volju i da se slikaju sa gladnom decom, njegov posao „onako natraške": da ostane tamo gde jeste i da se slika sa svojom decom. „To ih je dirnulo, kaže. Nisu folirali".

Napisao je knjige Dva posleratna druga, Računajte na nas, Dodir svile i Jedan od onih života za koji je kritičar Draško Redžep rekao da bi „i Crnjanski bio zadovoljan kako je Balašević prikazao Vojvodinu, ne kao geografiju već kao mentalitet". „Pišem pošteno", kaže Đorđe, „i uživam u tome. Teško pišem, ali ono što napišem lako se čita".

Moj deda nije hteo ništa da prepušta slučaju, pa svoju snahu a moju majku nije pustio u porodilište kad je tome došlo vreme, nego je lepo doveo babicu i tako se ja rodim u kući. U ovoj istoj u kojoj i danas živim, u Ulici Jovana Cvijića 33. Kaže, znao je da će biti unuk, pa se bojao da mu ga ne zamene za devojčicu jer je jednu već imao, moju sestru. Ja sam inače poslednji Balašević, a on je po tom pitanju bio jako osetljiv. U šančevima oko Petrovaradinske tvrđave vađeni su stari spomenici nad grobovima moje familije koji sežu čak tamo do pred kraj 18. veka. Naravno, dilema da li ću dobiti ime po dedi nije trajala ni pet sekundi.
Kad sam napunio trinaest godina, moj otac je dobio stan. To se onda smatralo višim standardom: roletne, tekuća voda i te stvari. Al' ja bih radije o onoj velikoj pravoj paorskoj kući moga dede i dvorištu punom konja, svinja, kokošiju, gusaka, pataka i svega onog što sam ja posle u pesmama opevao, kao, tako sam ja to na salašima video.
U to vreme naša ulica je bila na samoj obali grada, bez asfalta, sa po kojom „olimpijom" ili tako nekim oldtajmerom koji bi prošli sredinom, gde smo mi klinci sedeli u prašini i krpili neku pocepanu loptu (tada se ništa nije bacalo: bilo je teško doći do stare gume od bicikla - od koje bismo napravili praćku - jer je ona i baki trebala, recimo, iseče gumicu kojom će zatvoriti teglu sa pekmezom). Suprotna strana ulice, preko puta moje kuće, bila je sunčana, najpre je tu kopneo sneg, zemlja bi se stvrdnula i onda bismo tu igrali klikera. To je bila klikeraška strana, a naša je bila za filozofiranje. Kad dođu topli letnji meseci, onda smo mi tu sedeli pod glogovima i posmatrali retke ljude koji su prolazili ulicom.
Jedna od, onako, najznačajnijih stvari kojima sam se u detinjstvu bavio bilo je pecanje. Smešno bi bilo reći - hobi. Bila je to prava strast. Išli smo biciklovima daleko, nekad i trideset kilometara, do nekih ribljih rezervata, kao što su: Kovilj, pa Begeč i neka druga sela na drugoj strani grada. Kretali smo u jedan noću po mrklom mraku da bismo u tri, pola četiri, kad se razdani, stigli da zauzmemo neko dobro mesto. Koliko je tu bilo radosti, iščekivanja, pripremanja, pa onda tih plovaka, ringli i namotača, tog kićenja štapova da se vidi kako je taj štap važan, negovan, da ne pripada makar kome nego je baš tvoj! Sad mogu da stignem bilo gde da pecam, mogu da kupim čamac i mogu da nabavim najbolji pribor, ali to više nije to. Nema više tog entuzijazma, tog uzbuđenja, ni te lepote. Izgleda da su prave stvari uvek u rukama nekih pogrešnih tipova. A mi smo znali da je u stvari nama mnogo lepše nego njima.

Detinjstva se, uopšte, sećam kao, na primer, drugog ili trećeg nastavka romana o Tomu Sojeru i Haklberi Finu, uračunavajući tu onu sjajnu scenografiju koju pruža Dunav. Periferija Novog Sada bila je tada ispresecana kanalima za navodnjavanje. Sećam se jednog malo šireg jendeka koji bi mi sada izgledao sigurno smešno mali i ružan, ali koji je onda bio pun zlatnih karaša, pijavica, svakakvih žaba i nekih čudnih stvorenja kao što su, na primer, daždevnjaci koje već dugo nigde nisam video. Zvao se Stari kanal i sada je, nažalost, zatrpan. Tamo se moglo pecati na plovak. Sve to ponekad ponovo osetim kad dođe leto i zamiriše juli iako više ništa nije kao pre.

Momci u ovom delu ulice uglavnom su svi bili stariji od mene, od najmlađeg bio sam tri godine mlađi. Prilikom svih tih odlazaka na pecanje, ili na kuglanje, moj ćale bi im uputio onako značajan pogled, kao: pazite mi ovog malog! Tako sam ja uvek imao svoj „bodyguard", svoje prijatelje iz ulice, i tako sam uspeo brže da odrastem jer su mi bile dostupne neke stvari koje klincima mog uzrasta nisu bile dozvoljene. Na primer, igrao sam fudbal „za ulicu" i to sam smatrao velikom čašću. Ja u fudbalskom timu gde su svi od mene stariji! Jedan od mojih „mentora" bio je Jova zvani Kuka koji je stanovao u drugom delu naše kuće kao naš kirajdžija, kako je to moj deda govorio. On me je uvek šlepovao sa sobom i imao tu obavezu da me vrati ranije kući i da pazi na mene.
Sećam se kako sam jednom zviznuo loptu daleko u koprive, čak iza Almaškog groblja, a to je mesto ni na nebu ni na zemlji, gde se nije moglo doći u kratkim pantalonama i bosonog, a da propisno ne nastradaš. Sad, šta da radim? Kod nas je vladao nepisan zakon da onaj koji tako zabaci loptu po nju sam i ode, pa bilo da je upala u vodu ili prešla u dvorište gde je najopasniji pas, ili preko ograde u kuću u koju niko ne sme da uđe jer tamo popodne spava neki namćor i ne dâ da se loptamo pod njegovim prozorom. I, šta mislite? Jova je to odradio umesto mene! Mnogi su kasnije za mene činili i veće i važnije stvari, ali to što je Jova Kuka iz koprive dohvatio loptu ostaje za mene i danas, onako, potez koji sam usvojio kao model ponašanja pravog prijatelja.
Na dan kada sam rođen moj deda je zaista posadio orah (kao u pesmi), samo ne u dvorištu kuće u Ulici Jovana Cvijića. Tamo nije imalo mesta od raznih žica i cevi, slomljenih kola i rastavljenih automobila, koje će moj deda, bivši kovač bez konja i potkovica, jednog dana popraviti „kad uzme malo vremena", kako je govorio. Zato je taj orah posađen u vinogradu, na starom putu za Beograd. To je bilo mesto na kome sam provodio mnogo vremena sa dedom jer su moji roditelji, službenici, kako se tada govorilo za sve zaposlene, jedva čekali da iz kuće odem ujutru i vratim se tek uveče. Vezirac se zvalo to mesto jer je neki vezir tu podigao svoj šator u onoj čuvenoj bici kod Petrovaradina kada je poražen od Eugena Savojskog i njegove vojske. Drugi deo vinograda bio je na brdu koje se zvalo Karagača, Crno brdo, odakle je, opet, navodno, izvršen neki juriš na nekoga... Odatle se pružao pogled na sve strane pošto vezir nije bio kojekakva šušumiga, on je morao da ima pregled cele bitke. U ritu ispod tog brda, opet navodno, nestala je riznica Sulejmana Veličanstvenog i čitava njegova vojska jer, iako je bila sredina avgusta, tog dana je pao sneg - u katoličkom kalendaru taj praznik još uvek se zove Snežna Marija - da pomogne hrišćanima protiv osmanlijske vojske. Ja sam tu riznicu, to blago, zamišljao kao neke velike žute stvari, neke Aladinove čarobne lampe i plavo neko kamenje, kao plavi kamen kojim je moj deda prskao vinograd. Bio sam siguran da ću jednoga dana baš ja naći to blago u tom ritu, da se taj sanduk, okovan i onako poluotvoren, vidi izdaleka i čeka mene, i da je samo pitanje dana kada će mi te divne stare stvari zazveckati u rukama. A što se tiče oraha, obiđem ga katkad, ispucao je i star, ali još se drži.
Životinje su, takođe, bile deo scenografije iz mog detnjstva.
Nema tog slona ili tog mastodonta koji bi meni mogli da izgledaju tako veliki i tako moćni kao što je konj Putko koga je moj deda držao u štali na kraju dvorišta. Uvek smo imali svinje, pa onda guske, kokoške, znate ono „... trkni začas po jaja", pa se ja zavlačim u kokošinjac i tražim ta još topla jaja.
Rođen sam 11. maja i za rođendan sam često dobijao neke male životinjice pošto mi je mama godinama radila na poljoprivrednom sajmu. Tako sam jednom dobio jednog malog belog zeca sa ljubičastim očima (to je baš sasvim kao u pesmi). Bio sam opčinjen tom živom igračkom koja skakuće, samo mi je bilo žao što je jadni zeka stalno sâm. Onda su prijatelji mojih roditelja, koji su, kao, zakasnili na rođendan, donosili svako po još jednog, pa još jednog, i ubrzo se dvorište pretvorilo u zečište. Kad se tome još dodaju i razni psi koje smo uvek imali, znate oni avlijaneri što laju na sve što mrda, one male besne ženkice koje hvataju i miševe i pacove i čuvaju kuću od svega, i čega ima i čega nema, i njihova deca, jer od svakog okota ostavljali smo bar po jednog malog pošto nije dobro da kuji ne ostane nijedno uz nju, onda vam je jasno da je kuća bila pravi rezervat za životinje.
Ja sad opet imam takvu kuću i takvo dvorište i razne životinje i ptice jer Olja i ja hoćemo da naši klinci imaju isto detinjstvo kakvo smo mi imali. Ona iz njene podstanarske sobice i ja iz stana mojih roditelja u soliteru, prešli smo u staru dedinu kuću u trenutku kada smo shvatili da ćemo postati roditelji. Ali, sve to više nije ličilo na uspomene iz mog detinjstva. Onda smo mi ponovo posejali travu, zasadili neke razne pritke po dvorištu, i sve je podsećalo na dan posle velike kataklizme. Mi smo govorili; „Ovo će jednog dana biti veliko drvo na koje će se penjati naša deca". I zaista, prošlo je desetak godina, sve je stasalo, samo sad imamo muku što su u međuvremenu stasali i naši klinci, pa im se stalno nekud ide, ne drži ih kuća. Kako stvari stoje, izgleda da će ovo biti mesto gde ćemo Olja i ja provesti naše sledeće detinjstvo kome se polako ali sigurno približavamo.
U stvari, kad bolje razmislim, moje detinjstvo nije ni prošlo. Kad smo ono sedeli u prašini i gledali kako prolaze ljudi, poneki u „šuškavcima", onim nikakvim, smešnim mantilima koji su se baš tada nekako pojavili, sećam se da me je hvatao strah da ću jednog dana i ja morati da odrastem i, što me je najviše plašilo, da na glavu stavim - šešir. Šešir je nosio moj ćale i cela njegova generacija: šešir za dvorište, pa slamnati šešir za leto, pa onda topliji za zimu, pa fini šešir za svečare koji se samo ponekad vadio iz one najgornje police u ormanu. Znači: šešir i kravata - to su za mene bili okovi koji me čekaju negde na kraju detinjstva i u koje ću jednog dana biti uhvaćen. Međutim, evo, iduće godine ću napuniti četrdeset (sve su to bile dobre godine i nijedne se ne stidim) i već uveliko bi trebalo da sam „čovek" - tako smo mi klinci govorili: „kako izgleda? - kao čovek", nema ono: mladić, momak, ništa; samo „čovek", i odmah znamo da je taj sa šeširom - a taj deo garderobe sam sasvim izbegao. Čak i kao kostim, nosio sam ga samo u seriji Pop Ćira i pop Spira.
Jednostavno mislim da ima tipova koji uvek ostanu klinci, tipova koji vole avanturističke filmove i koji, u stvari, još pomalo misle na neku škrinju sa blagom iz davnih dana detinjstva. Ja ni za trenutak nisam sišao sa mašte, mislim da sam večno na tom ćilimu lebdeo negde dvadesetak centimetara od zemlje. I kada dođu vremena sasvim prizemna, pa pritisnu ćilim sasvim nisko, ja opet nađem način da ga izdignem iznad svega, da lebdi, da se još malo zašareni.

8. jula 1992.