Kako je nastalo pleme Jamasaki - Vukelić

Veoma mi je drago što je udruženje Adligat, sa gospodinom Viktorom Lazićem na čelu, prihvatilo ideju da se u njihovom muzeju uspostavi legat mojih roditelja, Branka Vukelića i Jošiko Jamasaki, kaže za "Blic nedelje" njihov sin Hiroši Jamasaki Vukelić (79).

Branko Vukelić, koji je bio dopisnik "Politike" iz Tokija, više je ostao upamćen po svojim špijunskim aktivnostima kojima je znatno doprineo zaustavljanju Nemaca pred Moskvom. Vukelić je kao deo špijunske mreže najpoznatijeg ruskog špijuna Riharda Zorgea (koji je Staljina obavestio o tačnom datumu nemačkog napada na SSSR) obezbedio važnu informaciju da Japan ne planira da napadne SSSR. Zbog ove dragocene informacije, Staljin je bio u mogućnosti da sve svoje trupe grupiše na odbrani Moskve i istoričari smatraju da su upravo te dodatne trupe presudno uticale da glavni grad Sovjetskog Saveza ne padne u ruke nacista.
Postavku ovog legata će činiti pisaći sto Branka Vukelića, koji je nedavno stigao iz Japana, pisaća mašina koju je koristio, sovjetski orden kojim je posthumno odlikovan, kao i deo biblioteke po kojoj se vidi kako se pripremao za svoj zadatak.

TRI LICA

- Branko je imao tri lica: lice obaveštajca, novinara, i voljenog muža i mog oca. O njegovom obaveštajnom radu možemo delimično saznati iz mnoštva literature o slučaju Zorge. Njegove novinarske izveštaje sam sakupio i objavio u knjizi "Branko Vukelić, Pisma iz Japana". Od moga rođenja do njegovog hapšenja i odvođenja u zatvor prošlo je manje od sedam meseci, nemam ni fotografije na kojoj sam u njegovom naručju, a njegovu očinsku brigu za mene vidim jedino u knjizi moje majke "Branko Vukelić, Pisma iz tamnice". Ima tri groba: na grobu njegovih roditelja na zagrebačkom Mirogoju uklesano je njegovo ime; na groblju Tama u Tokiju postoji spomenik posvećen Rihardu Zorgeu, i na njemu se nalazi ime Branka kao njegovog saradnika. Na kraju, na grobu koji je za života podigla moja majka u groblju Fuđimi u podnožju planine Fuđi, piše „Vukelić Branko (1904-1945)". Njegova urna je izgubljena usred američkog bombardovanja Tokija maja 1945 - priča Brankov sin Hiroši Jamasaki Vukelić.

Branko Vukelić rodio se 1904. u Osijeku od oca Milivoja, Ličanina, inače oficira Austrougarske vojske, i majke Vilme, iz osječke jevrejske porodice Miškolci. Kao mladić uključio se u revolucionalni pokret.
- Posle studija u Parizu, došao je u Japan 1933, kao član sovjetske obaveštajne grupe pod rukovodstvom Riharda Zorgea. Radio je kao dopisnik „Politike" i francuske agencije „Avas". Uhapšen je oktobra 1941, osuđen na doživotnu robiju i umro u kaznionici Abaširi na severnom ostrvu Hokaido januara 1945. Staljin nije ništa učinio da spase Zorgea i drugove - priča Hiroši.

LjUBAV PROMENI I VERU

S Hirošijevom majkom Jošiko, tada studentkinjom engleskog, Branko se upoznao aprila 1935. u pozorištu u Tokiju. U pauzi Branko je prišao lepoj Japanki i predstavio se kao Jugosloven i novinar najvećeg lista svoje zemlje. 

- Za Jošiko je to bila samo izvanredna prilika da proba svoj školski engleski i da pokaže svoje znanje o tom drevnom japanskom pozorištu. Pretpostavila je, priznala mi je kasnije, da taj stranac sigurno ne razume šta se dešava na pozornici, ali je kasnije saznala da je znao mnogo više nego jedna mlada studentkinja. Nije ni slutila da je to sudbinski susret iz koga će se izroditi njihova veza - objašnjava Hiroši.
Do njihovog venčanja bilo je ipak mnogo prepreka. Jer, Branko je bio oženjen Dankinjom Edit, s kojom je imao i sina Paula. Ali veoma je složen proces da se u Tokiju razvedu Jugosloven i Dankinja, koji su se venčali u Parizu... Protiv njihovog razvoda bio je i sam Zorge jer je s pravom strahovao da bi Edit, iz osvete, mogla da ih oda. No, to se nije dogodilo. Edit nikad nije priznala svoju povezanost s tajnom organizacijom. Još jedna prepreka bila je i tamošnja tradicija.
- U ondašnjem Japanu, malo ko bi pristao da svoju kćer uda za nepoznatog stranca. Jošikin otac je rekao da bi je radije ubio i izvršio harakiri, kako dolikuje čoveku samurajskog porekla, nego da odobri takvo venčanje, ali Jošikina majka ga je nekako smirila - priča Hiroši.
Branko je za kuma uzeo uglednog profesora Dušana Todorovića, jedinog Srbina koji je tada živeo i radio u Japanu. Dušan je pristao, ali pod uslovom da se venčanje održi u pravoslavnom hramu Sv. Nikolaja u Tokiju.
- Jedan komunista i jedna protestantkinja tada su se preobrazili u pravoslavce da bi ispunili taj uslov! Ljubav pobeđuje sve! Venčali su se januara 1940. I Zorge je, na kraju, popustio a Staljin je mom ocu poslao telegram čestitke. Sledeće godine, 22. marta, ja sam se rodio, na veliku radost moga oca. Branko mi je dao ime Lavoslav po svom dedi, poznatom pesniku, a majka me je nazvala Hiroši, sa značenjem okean, koji spaja dva kontinenta - priča Hiroši Jamasuki Vukelić.

RAT I ZATVOR

Ali, uskoro su brige preplavile Branka Vukelića. Počeo je nemački napad na Jugoslaviju, okupacija, usledio je i napad Nemačke na SSSR, koji je otkrio da Staljin nije ozbiljno uzeo u obzir upozorenje Zorgea, počeo je ustanak u Jugoslaviji... 

- Događaji su se ređali i moj otac je morao da ih iz dalekog Japana posmatra nemoćno, bez mogućnosti neposrednog učešća. Koliko mu je to palo teško, mogu da zamislim. Majka mi je rekla da sam mu bio jedina uteha u tim trenucima - kaže Hiroši.
Hapšenje Branka Vukelića 18. oktobra 1940, a naročito objavljivanje vesti o otkrivanju mreže međunarodnih špijuna, potpuno su izmenili život Hirošija i njegove majke.
- Moja majka, žigosana kao „žena špijuna", stavljena je pod nadzor agenata. Neki su joj otvoreno sugerisali da se ubije. Branko je bio izričit: „Nisi kriva. Tvoj je zadatak da našeg sina podigneš da nasledi naš put." Tako je Jošiko i učinila. Ali se zbog prevelike brige razbolela od tuberkuloze - priča naš sagovornik.
Boravak u zatvoru biće koban za Branka Vukelića. Bio je strašno smršao, izgubio više desetina kilograma. Samo ga je duh održavao. Znao je šta je uradio za ovaj svet, nije gubio veru u pobedu. Naučio je da piše japanski i čitao knjige. Kad je 1944. osuđen na doživotnu robiju i poslat u zloglasnu kaznionicu „Abaširi", na krajnjem severu Japana, on je supruzi Jošiko zabranio da ga prati rekavši da će sam pokušati da preživi tamošnju surovu zimu jer će im biti poslednja takva zima.
- Time je mojoj majci stavio do znanja da će rat završiti iza zime i da će biti pušten na slobodu. Prvi deo predviđanja se obistinio, ali ne i drugi. Umro je 13. januara 1945, šest meseci pre kapitulacije Japana. Jošiko je život provela u kajanju što nije pošla za njim na Hokaido. Možda bi mogla da mu spase život - rekla mi je više puta. Moja majka umrla je 3. maja 2006, u 90. godini - priča Hiroši.

DOLAZAK U BEOGRAD

Sa 22 godine, 1963, po završetku studija u Tokiju, Hiroši Jamasaki Vukelić dolazi u Beograd i to kao stipendista jugoslovenske vlade.
- Hteo sam da se upoznam s očevom zemljom, da ispunim majčinu želju, ali i da proučim sistem radničkog samoupravljanja. U to vreme, u Japanu se malo znalo o Jugoslaviji, a Tito je za njih predstavljao opasnog vođu „međunarodnog revizionizma". Neki su me ispratili na put rečima: „Čuvaj se, tamo su loši ljudi" - priča Hiroši.
Na početku, imao je i problema.
- Trebalo je da regulišem neke administrativne stvari, pa sam otišao na šalter, gde bih redovno dobijao odgovor: „Sutra!". To se ponavljalo sve dok nisam shvatio da „sutra" zapravo znači „nikad" i da je potrebna nečija intervencija. Na sreću, očevi drugovi iz Osijeka, Zagreba i Pariza su bili uticajni u novoj državi. Ponekad je bilo dovoljno da me prepoznaju kao sina Branka Vukelića jer je moj otac bio cenjen kao borac protiv nacizma - kaže Hiroši.
Mislio je da ostane tri godine dok ne nauči srpski, ali se boravak odužio i evo Hirošija skoro šest decenija u Beogradu!
- U međuvremenu, oženio sam se Japankom Kajoko, s njom imam tri sina i četiri unuka. Čitavo bogatstvo! Pored toga, imam braću i sestre u Zagrebu, Beogradu, Kanadi, Belorusiji i Australiji s očeve, kao i u Japanu, Nemačkoj, Švajcarskoj i SAD s majčine strane. Dakle, moje pleme Jamasaki-Vukelić predstavlja Ujedinjene nacije u malom - kaže Hiroši i objašnjava šta ga ovde najčešće pitaju.
- Pitaju zašto sam ostao ovde kad svi hoće da se odsele u inostranstvo. Kažem im: ovde imam bar više vremena, a tamo važi geslo „vreme je novac" - svi jure, a ne znaju kuda - zaključuje Hiroši Jamasaki Vukelić.

NEGATIVNA SELEKCIJA

- Naravno, ovo društvo ima i nedostataka. Meni najviše smeta takozvana negativna selekcija. Pretpostavljeni često za saradnike uzimaju slabije od sebe, bojeći se da će im sposobniji podmetnuti nogu. Ni mladi ne pokazuju dužno poštovanje prema starijima. U takvom društvu, oni koji misle više na druge nego na sebe uvek izvlače deblji kraj - ovako Hiroši vidi osnovne mane srpskog društva.

PREVODI, REČNIK, NjEGOŠ I ANDRIĆ

Još za vreme magistarskih studija na Pravnom fakultetu u Beogradu, Hiroši je počeo da radi kao prevodilac pomažući ljudima obe zemlje da se bolje razumeju.
- Napisao sam rečnik japanskog i srpskog jezika, objavljivao prevode značajnih dela srpske i japanske književnosti. Trenutno čekam da mi stignu dve knjige koje su sada izašle iz štampe u Japanu: „Gorski vijenac" i „Luča mikrokozma" Petra Drugog Petrovića Njegoša, i „Jelena, žena koje nema" i 13 drugih dela Ive Andrića - kaže Hiroši.

Izvor: Blic, 20. 12. 20120.
Autor: Miroslav Kos