Ko ima hleba, ima i pobedu

Dostojevski je rekao: „Ne postoji na svetu ništa tako pozitivno kao što je hleb", Servantes: „Svaka tuga je manja uz hleb", a manje se zna da kao što je postojao Put svile, tako je postojao i Put hleba, koji je polazio od Indije preko nekadašnjih sovjetskih zemalja.

Ove reči čule su se na promociji knjige „Hleb u Velikom ratu" Dimitrija Vujadinovića, u Galeriji RTS, koja je objavljena u izdanju te kuće, „Prometeja" i „Tiskog cveta" iz Novog Sada. Knjiga sadrži studije o ratnom hlebu, fotografije i sećanja učesnika rata o hlebu i gladi.

Dimitrije Vujadinović je naglasio da je Herbert Huver, koji će 1929. postati predsednik SAD, za vreme Prvog svetkog rata bio na čelu američke Uprave za hranu. Huver je bio ubeđen da će rat dobiti hrana i razumeo je ključnu ulogu ishrane u ratnim uslovima. Da bi se vojnici u rovovoma snabdeli hlebom, dve pekare bila su u blizini fronta: stacionarne i pokretne. Radnici u njima radili su dan i noć jer hleba nikad nije bilo dovoljno.

Autor je podsetio na vojničko pravilo: „Ko ima hleba, ima i pobedu", i na ono što je Vudro Vilson rekao o ratu: „Pobedom pomoću pšenice". Dodao je da su u svim gradovima zaraćenih strana od Beča, Pariza, Londona i Berlina, i civili, žene, deca i starci satima čekali koricu hleba. Istakao je su 1917. godine radnice i domaćice, intelektualke, devojke i supruge započele u Petrogradu tzv. Hlebnu pobunu. Revoltirane stanjem u državi, a pre svega dugim čekanjem na hleb, izašle su na ulicu. Tražile su „mir, slobodu i hleb". Hlebna pobuna bila je priprema za Oktobarsku revoluciju.

U svedočenjima vojnici su pisali da nikakva fizička muka nije tako velika, kao što je muka od gladi. Glad je bila fiziološka, glad je bila smrtna, govorili su. „Grčevito, kao gladna zver, leteli smo za hlebom. Hleba, hleba, samo hleba!" orili su se vapajni uzdasi. Najviše hleba dobijala je ruska vojska 1.200 grama, a najmanje američka 375 grama.

Sa hlebom se vojnik ispraćao u rat. To je bio hleb zaštitnik, predstavljao je neraskidivu vezu između vojnika, kuće, ognjišta i žene koja ga je mesila. Pričali su Solunci da je dovoljno samo da ga vidi, dodirne i pomiriše, pa da vojnik bude sit. Taj hleb bio je i slavska ikona i slavska sveća, Božije oko i Božija ruka koja će ga voditi kroz bespuća i tmine, i verovalo se, čuvati od dušmanske ruke...

Izvor: Politika, 02.11. 2020.
Autor: Mirjana Sretenović