Milutinov brat, Bogdan Milanković, osnivač Sarajevske filharmonije i graditelj vrhunskih violina

U knjizi „Sećanja“, u svojim autobiografskim zapisima, Milutin na mnogo mesta pominje brata Bogdana, pa tu možemo uočiti njihovu bliskost i radoznali duh.

Između ostalog, Milutin je napisao: „Na letnji odmor 1910. u Dalj su došli moja sestra bliznakinja Milena i brat-Bogdan koji je u međuvremenu završio studije, položio doktorat i dobio posao profesora realke u Zemunu. Okupiše se ubrzo tu i rođaci iz Osijeka i Beograda, a u posetu dođe i moj novi drug Mika Alas sa svojom majkom. Mihailo Petrović, najpopularnija ličnost starog Beograda, neustrašivi ribar, najveći deo života je proveo na Savi i Dunavu, prokrstario Atlantski i Indijski okean, ali nije umeo da pliva, pa sam ga pozvao da ga toj veštini naučim. Za Mikin kurs plivanja pripremili smo lep nov čamac, sagrađen u Vukovaru. Čamac je bio vezan lancem uz obalu ispod naše bašte, njime smo brat-Bogdan i ja svakodnevno krstarili Dunavom, kupali se i sunčali, a kada Mika stiže, i on hrabro uđe u vodu, ali samo do kolena. Kleknuo sam, ispružio levu ruku i rekao mu da legne preko nje. U želji da me posluša, Mika okvasi trbuh i grudi, pa pobeže glavom bez obzira, što nije neko čudo jer se jedanaest puta davio u Savi i Dunavu i uvek se spasao jer mu je sudbina očito bila naklonjena...“

Bogdan Milanković (1884 –1966) se rodio u Dalju, pre tačno 140 godina, 31. decembra, uoči dočeka Nove godine, kada je Milutin imao sâmo 5 godina.

Završio je studije u Beču i Parizu, položio je profesorski državni ispit za francuski i italijanski jezik, a na Univerzitetu u Beču promovisan je za doktora filozofije (područje romanske filologije) juna 1909. Poziv ga je vodio u Beč i Zemun, pa u Sarajevo i Banja Luku.

Bogdan je bio interesantna ličnost, njegova darovitost i nemiran istraživački duh odveo ga je u „muzičke vode“, pa tako postaje stub muzičkog i kulturnog života u Sarajevu, gde je proveo skoro ceo radni vek. Bio je direktor Sarajevske muzičke škole u periodu 1923-1941, osnivač i predsednik Sarajevske filharmonije i dopisni član SANU-a od januara 1958. (Odeljenje likovne i muzičke umetnosti).
Od ranog detinjstva voleo je muziku, u Dalju je učio da svira violinu, a za vreme gimnazijskog obrazovanja u Osijeku pohađao je časove violine.

U nameri da napiše knjige o violini, njenoj istoriji i konstrukciji, susreo se sa nedostatkom adekvatne literature. Stoga je nakon teorijskog istraživanja o tome kako su stari majstori izrađivali violine, a s ciljem provere sopstvenih proračuna, počeo violine da izrađuje sam, što je potrajalo nešto više od dve decenije upornog rada.

Prvu violinu je završio u Dalju 1932, a u porodičnoj kolekciji ih je sačuvano oko tridesetak.

Uspeo je da svoje violine dovede do nenadmašnog zvuka, a dobri poznavaoci ovog instrumenta ih svrstavaju u istu ravan sa Stradivarijevim violinama. Tokom 22 godine, izradio je 47 violina i dve viole. Sa izradom je prestao 1951. kada je sumirao sve rezultate praktičnih ispitivanja i otpočeo rad na rukopisu o istoriji i konstrukciji violine.

Dobitnik je brojnih priznanja, između ostalog, nagrade Saveza kompozitora i muzikologa Jugoslavije za knjigu „Osnovi pijanističke umetnosti“ (1953) i nagrade Izvršnog veća Narodne Republike BiH za doprinos nauci za knjigu „Violina, njena istorija i konstrukcija“ (1962).

Puni zamah doživljava u razdoblju iza Drugog svetskog rata, u svojstvu saradnika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a kasnije i dopisnog člana.

Bogdanova unuka Maja Ilić živi i radi u Hagu i kaže:

„O bratu moga dede Bogdana, Milutinu, sve se zna. No, moj deda Bogdan i baka Đusta Lenasi (Giusta Lenassi), ostali su nepoznati široj javnosti. Baka je imala božanstven glas a jednom prilikom, u Sarajevu, pre Velikog rata, priređen je veličanstven koncert u čast izvesnog austrougarskog zvaničnika. Baka je izvanredno otpevala Ave Maria, pa su odmah usledile ozbiljne ponude da nastavi profesionalnu karijeru u Holivudu. Međutim, ona je bila poznata i kao veoma duhovita žena, pa je odgovorila da pored svoje dve ćerke Jelisavete i Ubavke, ima Holivud kod kuće.“

Majina mama Jelisaveta je takođe imala uzbudljiv život. Jednom prilikom upoznala je i osnivača moderne Turske – Mustafu Kemala Ataturka i uvek je govorila kako je bio izuzetno kulturan i pametan čovek. Za vreme Drugog svetskog rata, izbegla je u Beograd kod strica Milutina. Tamo je upoznala zubara koji se zvao Bašo. Stric Milutin je bio izričito protiv takvih druženja, i stalno je gunđao da tu „nisu čista posla“ jer je zubar imao veliki broj nemačkih pacijenata. Nakon rata se ustanovilo da je gospodin-zubar bio engleski špijun, tj. srpski Džejms Bond.

„Moja mama Jelisaveta Milanković Ilić, kćerka dede Bogdana, slovila je za najboljeg poznavaoca života i rada njenog strica Milutina i porodice Milanković u celini. Moja tetka, mamina rođena sestra, Ubavka Milanković Janjić, bila je čuvena balerina i koreograf Narodnog pozorišta u Sarajevu i osnivač prve Baletske škole u ovom gradu. I za vreme Austrougarske i između dva svetska rata, pa i posle rata, Sarajevo je imalo veoma bogatu kulturnu tradiciju. Recimo, bilo je uobičajeno da se svake nedelje u našoj ili u nekoj od kuća čuvenih sarajevskih porodica održavaju kamerni koncerti sa profesionalnim i muzičarima amaterima – doktorima, advokatima...“ – priseća se naša sagovornica.

Maja je imala 16 godina kada se njen deda Bogdan upokojio. Upisala se na Akademiju likovnih umetnosti u Sarajevu i tako zakoračila u neizvesne umetničke vode. Brzo ju je privukla grafika. Na završnoj godini Akademije (1978), radila je veoma zahtevne i složene grafike velikog formata. One su joj otvorile put da dobije stipendiju holandske vlade i da krene na postdiplomske studije na prestižnoj Akademiji grafike i dekoracije „Jan van Ajk“. Tu je magistrirala i vratila se u Sarajevo.

A kada je izbio građanski rat u Jugoslaviji, Maja ponovo odlazi u Holandiju. Izlagala je na brojnim izložbama u Americi, Kanadi, Dalekom Istoku, po Evropi… a njeni veliki uzori bili su i ostali deda Bogdan i njegov brat Milutin. Posebno su zapažene njene grafike iz ciklusa „Milutin Milanković – klimatske promene“.