Uskoro monografija "Srbi u budimskoj varoši Taban"

Kako iz današnje perspektive gledate na svoju prvu knjigu i da li i dalje pišete poeziju?

"Iako poezija nikada nije bila više potrebnija svetu i ljudima nego danas, nažalost sve ređe pišem u toj esencijalnoj književnoj formi. Spoznajom njene vrednosti i značaja, kao i toga da su sva klasična dela književnosti starog i antičkog sveta ispisana u stihu, i da na njima počiva čitava naša civilizacija, ipak se trudim da poeziju svakodnevno čitam. Kako onovremene pesnike pomenute epohe, tako i svoje savremenike, neodričući se pesnika u sebi.

Prošlo je šest godina od objavljivanja prve knjige koja me je kao pesnika afirmisala i formalno uvela u svet književnih stvaralaca. Kako vreme teče, sve više postajem svestan koliko je ona važna za moj dalji rad na polju književnosti. Pesme koje su se našle u toj zbirci nastajale su dugi niz godina i sve su odraz najiskrenijih čuvstava jednog mladog čoveka koji tek otkriva život, svet i sebe u njima. Danas kada čitam neke od tih pesama nastalih petnaest, pa i dvadeset godina ranije, čini mi se da više ne bih bio u stanju da ih napišem takvima. Detinja radost je možda duboko u mojoj duši i biću ostala, ali je iskonske pesničke naivnosti nestalo. Bezazlenost srca i smerna razboritost bili su dva osnovna preduslova za nastajanje takvih pesama", kaže Čvarkić.

 Od pre nekoliko godina bavite se istorijografijom. Plod Vašeg rada u toj oblasti najpre je bila knjiga o Svetom Teodoru Tironu. Zašto baš o njemu?

"Sveti Teodor Tiron, pored čijih sam svetih moštiju proveo kratak deo svoje mladosti, ranohrišćanski je mučenik čiji je kult rasprostranjen od istoka i Vizantije, drevne Koptske i Jermenske Crkve, Rusije, sve do zapada i Rima. Ovaj svetitelj veoma je prisutan u životu Crkve kroz čitavu njenu istoriju.

Njegov značaj za vaseljenu je do te mere veliki i nemerljiv, da na neki način oblikuje i bogati njenu duhovnu i materijalnu zaostavštinu. Zbog njegovog izuzetnog doprinosa na širenju i odbrani hrišćanstva, mnogi drugi svetitelji i umetnici, inspirisani njegovim životom, stvorili su razna umetnička dela među kojima su freske, ikone, bareljefi, skulpture, vitraži, crkve, hramovi i kapele. Neka od tih sakralnih i umetničkih dela izdigla su se do najistaknutijih vrhova po svojoj vrednosti. Istakao bih i neka od književnih dela nastalih iz pera Svetog Grigorija Niskog i Svetog Jovana Damaskina, pisaca svetiteljevog žitija i kanona. Pored materijalnih tragova ostali su i oni nematerijalni u vidu tradicije i običaja praznovanja ovog svetitelja, a koje možemo pronaći, ne samo unutar Crkve, nego i u arhivima antropologije, etnografije i folkloristike širom sveta, kao i u sačuvanim običajima od kojih su mnogi živi i danas. On je bio prvobitni patron Venecije, a četrnaest drugih italijanskih gradova je i danas. Naša crkva, iako čuvar svetiteljevih moštiju, na žalost malo je znala o njegovom životu.

Knjiga o Svetom velikomučeniku Teodoru Tironu, prva je monografija na srpskom jeziku. Najpre sam napisao akatist ovom svetitelju, i to veoma mlad, sa svega dvadeset i dve godine. Poznavaoci pravoslavne himnografije znaju koliko je to složena i zahtevna poema, stroge književne forme, u kojoj od vremena Vizantije gde je nastala, nema odstupanja. Uvidevši da to nije dovoljno i da se o Svetom Teodoru ne zna gotovo ništa počeo sam i sa istraživanjem. U početku je to bio pravi izazov pošto na srpskom jeziku nije bilo nikakvih izvora, građe i literature, sem kratkog žitija i kanona koji sam uspeo da prevedem sa staroslovenskog na savremeni srpski jezik. U mnogome mi je pomogla Britanska Kraljevska biblioteka kojoj sam se obratio za pomoć, a koja zaista baštini značajna i vredna dokumenta o Svetom Teodoru Tironu. Zatim sam morao tražiti prevodioca za arapski jezik, pošto i Koptska crkva poseduje pozamašnu građu iz koje saznajemo mnogo, do tada nama potpuno nepoznatih činjenica. Bilo je to jedno lepo iskustvo za mene a stvaralački proces u kojem sam mnogo naučio, ispunio me je, obogatio, i verujem, oplemenio."

 Na kakav je odjek naišlo ovo izdanje u javnosti?

"Knjiga je objavljena u izdanju "Prometeja", sa blagoslovom episkopa sremskog, gospodina Vasilija. Podrška jednog od najboljih izdavača u Srbiji, kao i priznanje Srpske pravoslavne crkve, potvrdili su da sam, uz Božju pomoć, uradio jednu veliku i vrednu stvar, čijeg značaja u tom trenutku nisam ni sam bio svestan. Topli prijem kod čitalaca prijatno me je iznenadila. Pokazatelj da ste stvorili lepo i kvalitetno delo je kada vam neko kaže da po drugi put čita vašu knjigu. Javnost je, zahvaljujući televiziji Srpske Pravoslavne Crkve na kojoj smo promovisali knjigu, upoznata sa njenim nastankom i postojanjem. Raduje me najava štampanja drugog izdanja, kojem se nadam."

 Iz štampe uskoro izlazi Vaše novo istoriografsko delo. Ovoga puta bavite se optacijom Srba iz Ugarske u Kraljevinu SHS. Šta je sve obuhvaćeno ovom knjigom?

"Knjiga "Srbi u budimskoj varoši Taban", čiju promociju očekujemo za Vidovdan, bogato je ilustrovana monografija, koja sa preko stotinu fotografija koje sam prikupio i od kojih će većina po prvi put biti objavljena, svedoči o životu Srba u Budimu. Ona je upravo jedno prisećanje i podsećanje na to kako je izgledala burna i uzbudljiva prošlost Srba u Tabanu. Ova monografija jedan narod sa makroistorijskog smešta na mikroistorijski plan. Nastala je povodom stogodišnjice optiranja Srba i nestanka srpske varoši Tabana, o kojoj u Srbiji još uvek nije objavljena niti jedna monografija.

U procesu nastanka ove knjige trudio sam se da što jasnije sagledam prirodu starog grada Budima i svih njegovih kulturnih, etničkih i verskih specifičnosti koje su ga krasile, kao i otkrivanju brojnih književnih, umetničkih, političkih i ekonomskih dometa koje je tokom svog postojanja dosegao, zahvaljujući srpskoj zajednici koja je u njemu živela.

Pažljivo prikupljena i zabeležena sva saznanja, zasnovana na temelju nespornih činjenica, predočio sam u ovoj monografiji, kako bih našem narodu približio izuzetno važnu stranicu naše bogate istorije, a o kojoj se van okvira stručne javnosti i literature malo pisalo i govorilo. Srpska varoš Taban je, uz Sentandreju, bila duhovni, kulturni, prosvetni, politički i ekonomski centar Srba u Ugarskoj. Brojna srpska zajednica u Tabanu, odvojena od svoje matice, bila je svesna svoje istorijske uloge. Bogate trgovačke veze koje su stvorili i negovali od Beča do Istanbula, a preko Dubrovnika, Venecije i Trsta, Srbi iz Tabana vešto su koristili u svojim političkim delovanjima i uticajima. Zahvaljujući tome mogli su da neguju duhovne i emotivne veze sa svojim narodom u matici, i sami održavajući srpsku tradiciju u Ugarskoj živom i postojanom. U jednom trenutku, početkom devetnaestog veka, srpsko građanstvo iz Tabana najprosvećenija je srpska zajednica u čitavom srpstvu i okuplja najznačajnija imena iz srpske kulture, umetnosti i književnosti.

Vođen stečenim iskustvom iz rada na prethodnoj knjizi a smatrajući vrlo važnim postojanje knjige o Tabanu, i ovog puta sam pokušao da budem pionir u stvaranju nečega što se još uvek niko nije setio i usudio, bar ne ovde u Srbiji i na srpskom jeziku."

 Koliko su lični momenti uticali na izbor teme, imajući u vidu poreklo Vaše porodice?

"Oni su bili presudni. Osećaj pripadnosti srpskoj zajednici u Mađarskoj, iako fizički odvojen od nje, odavno su mi bili usađeni od strane predaka uz koje sam rastao i upijao ljubav prema predelima iz kojih su došli. Živa i postojana sećanja i uspomene na Sentandreju, Taban i Batanju iz kojih su se tokom optacije iselili, do kraja njihovih života u porodici bivaju pominjana često i sa setom. Vremenom se u meni razvila empatija i interesovanje koji su me vratili tamo odakle su oni otišli, i sve što sam uspeo sakupiti pretočio sam u nekoliko priča i najzad u monografiji o naselju u kojoj je prabaka provela deo mladosti.

Tragična sudbina, najpre prouzrokovana Prvim svetskim ratom, nakon toga dovodi do velikog iseljavanja srpskog stanovništva iz Mađarske u Kraljevinu SHS. Svi ti događaji ne zaobilaze ni moje pretke koji dele sudbinu sa većinom svojih sunarodnika opredeljenih za optaciju. Bio je to bolan i tragičan proces za sve njih, od kojeg se nisu nikada više u potpunosti oporavili. Život je tekao dalje, ali rane i ožiljci na njihovim dušama su ostale. Sva ta saznanja navela su me da bar u vidu monografije dokumentujem i materijalizujem svoje saučesništvo sa njihovim sudbinama koje su im bile namenjene. Stvaranjem ove knjige daću skromni doprinos sećanju na taj važan segment istorije, kako svoje porodice, tako i velikog broja Srba iz Mađarske koji su se opredelili da zauvek napuste svoja vekovna ognjišta i ostatke svojih života provedu u matici."

 Kako su se na terenu odvijala istraživanja o optaciji?

"Najviše vremena sam proveo istraživajući u Matici srpskoj i arhivu, gde sam postavio osnovu rada na rukopisu. Za izvore, građu i literaturu sam se obratio na nekoliko adresa u Mađarskoj i Srbiji sa kojih sam dobio pozitivne odgovore za sve zatraženo, na čemu sam im mnogo zahvalan. Zahvaljujući Arhivu grada Budimpešte, Nacionalnoj biblioteci Sečenji, Mađarskom Vojnom muzeju, Muzeju grada Budimpešte, Eparhijskom muzeju Srpske Pravoslavne Crkve u Sentandreji i Narodnom muzeju Srbije, uspeo sam u realizaciji, verujem kvalitetne i vredne monografije.

U svim pomenutim ustanovama i institucijama će budućim istraživačima i ljubiteljima istorije ova knjiga biti na raspolaganju, do duše za sada samo na srpskom jeziku. Za nastanak monografije su zaslužni i pojedinci, među kojima su dr Ferenc Nemet i prof. dr Boris Stojkovski, koji su svojim doprinosom nesebično pomogli u njenom oblikovanju i stvaranju."

Izdavač knjige je "Prometej", a ne neka od institucija Srba u Mađarskoj. Zbog čega?

"Iako je prvobitno bilo planirano da izdavač bude Srpski institut iz Budimpešte, zbog njihovih ranije preuzetih poslova i nemogućnosti da se u dogledno vreme krene sa štampanjem knjige, pronašli smo drugu mogućnost i rukopis poverili izdavačkoj kući "Prometej" u Srbiji, sa kojom već imam ostvarenu lepu saradnju sa svojom prethodnom knjigom. Ipak, najveći deo tiraža prvog izdanja odlazi u Srpski institut, koji je već otkupio kontigent knjiga za srpsku zajednicu u Mađarskoj. Raduje me odluka Srpskog instituta, koji je tim činom nedvosmisleno i konkretno pomogao i podržao objavljivanje ove monografije."

 U kom pravcu se trenutno kreću Vaša interesovanja? Da li je i dalje aktuelna istorijografija?

"Istorija kulture, umetnosti i religije su, pored poezije, moje najveće ljubavi. Uspeo sam da ih kroz svoje poslednje dve knjige objedinim, interpretiram na sebi svojstven poetski način, i pružim čitaocima svoje viđenje istorijskih događaja o kojima govorim i pišem. Zagledan u najveća imena pomenutih nauka, koji su iza sebe ostavili tomove predivnih knjiga, a vođen nagonom za eskperimentisanjem u pisanju, verujem da ću vrlo brzo pronaći inspiraciju za neku narednu knjigu, čiji sadržaj na neki način najpre i sam moram da proživim da bih je stvorio. Mogu se posvetiti istraživanju samo onoga što me prožima lepim i jakim emocijama. Doživeti iskustvo potpune spontane radosti i samozaborava najbolji je znak da radite pravu stvar.

Iako trenutno radim u video produkciji, odnosno stvaranju serijala dokumentarne emisije, čiji sam autor, a koja će za temu imati proces optacije srpskog naroda iz Mađarske u Kraljevinu SHS, verujem da ću se nakon završetka tog projekta ipak vratiti pisanoj reči i književnosti."

 Da li, osim istraživačkih, ima još nekih razloga zbog kojih ste prilično često u Mađarskoj?

"Prelepa Mađarska sa svojom otmenom Budimpeštom u srcu, kažu negde na dnu nestalog Panonskog mora, čiji talasi zapljuskuju obale samo još sa jezera Balaton, moj je drugi dom. Vraćam joj se iznova sa tolikom radošću kao da odlazim prvi put. U njoj ne vidim samo ono što danas potoji, već i ono što je nestalo i čega, na veliku žalost svih nas, više nema. Samo možemo naslutiti kako bi danas izgledala, da je sačuvana, nestali dragulj, budimska varoš srpski Taban. Tu je i Sentandreja, kao i preko stotinu sitnih naselja, rasutih širom Mađarske u kojima su nekada živeli Srbi.

La Belle Epoque nije iznedrila samo neka od najlepših dela arhitekture u Mađarskoj, nego je stvorila jedan ambijent kulture koji i danas, do duše okrnjen savremenim tokovima, odiše Budimpeštom u velikoj meri. Doprinos duhovno, intelektualno i materijalno veoma bogate srpske zajednice koja u njoj živi vekovima u nazad, nemerljiv je. Sve to, i mnogo više ovde navedenog, razlozi su koji me stalno vraćaju delom i mojoj Mađarskoj", kaže Čvarkić.