U zemlji banaka i sireva ostavio sam zdravlje, 1. deo

Pola veka Vaslija Obrenović je radio kao fizički i građevinski radnik, kao poslovođa i kao socijalni radnik. Izgradio je Švajcarcima tri stotine naselja, čitave male varoši i najveći zatvor, izgradio je kamene i asfaltne drumove, ali i bušio tunele kroz Alpe.

Švajcarska mu nikada nije dodelila nikakvo priznanje za taj udarnički rad i razvoj ove zemlje. Ne želi se, jer je srećan što je u toj tuđini podigao svoju porodicu i razvijao srpstvo.

Danas dok čeka švajcarsku penziju, seća se Vaslija Obrenović tog perioda života, koji nimalo nije bio lak.

"Odlazak na rad u inostranstvo za nas sa sela nije bio lak. Pratile su ga tri teške traume, koje je svako od nas doživljavao na svoj način. Prvo, želeli smo da odemo, da zaradimo i da se vratimo u zavičaj, da napravimo novu kuću i živimo bolje. U Švajcarskoj nam niko nije garantovao da će to tako i biti. Drugo, svako od nas je strahovao, pa i ja, šta ću tamo da nađem. Kako će nas strance Švajcarci da prime, kako će da me tretiraju? I treća trauma je bila nostalgija za rodnom kućom i porodicom. Ja sam u selu ostavio mladu suprugu Smilju i sina Slavišu, koji su me ispratili sa suzama i tugom u očima. Nostalgija i danas, svih pet generacija naših radnika u Švajcarskoj, muči do bola", iskren je Vaslija Obrenović.

Da bi istrpeo svoje traume Vaslija se, kako priznaje, prosto zatrpavao poslovima. Radio je istovremeno kao građevinac na izgradnji švajcarskih puteva i građevinskih objekata, usavršavao svoje građevinsko obrazovanje i učio frnacuski jezik na fonetski način, slušajući ga.

"Pamtim da sam 1979. godine dobijao sedam franaka na sat. Potom je satnica skočila na 15 franaka, pa sam mesečno primao oko 3000 franaka. Troškovi života u Švajcarskoj u to vreme nisu bili mnogo veliki", računa Obrenović.

Stan je plaćao 300 franaka, privatno socijalno i penzijsko osiguranje 200, a za hranu je davao mesečno 400 franaka. Uz to je plaćao porez od sedam odsto na zaradu, taksu za nezaposlenost 0,5 odsto i penzijsko osiguranje 5,05 odsto. Pušio je „marlboro“ cigarete, bile su 1,5 franak paklica, a u kafane nije izlazio. Štedeo je novac da školuje decu, da pomaže roditelje i da napravi novu kuću u selu Kozjak kod Lopara.

"Rad u inostranstvu je naporan i opasan. Ume da razori brak i porodicu. Švajcarska je jedina zemlja koja stranicama pomaže indirektno u razbijanju porodice, osnovne ćelije jednog društva. Kada dođeš, dobiješ vizu „A“ sa kojom možeš ostati i raditi devet mjeseci sam – bez porodice. Da bi stekao pravo na godišnju vizu „B“ trebaju četiri vize „A“ po devet mjeseci. Ako u te četiri godine manjkaju dva dana, gubiš pravo na ostvarenje zahtjeva za godišnju vizu B. Kada si ostvario pravo za godišnju vizu B stičeš pravo posle šest mjeseci za podnošenje zahtjeva u realizaciji grupisanja porodice sa vizom. U starim danima, starosne penzije su male, ako nema dodatnih osiguranja ne može se živjeti sa stečenim primanjima koja se ponzionerima u braku dodjeljuju", objašnjava Vaslija.

 Nigde bez porodice

Dosta Švajcaraca je u penziji napuštalo Švajcarsku i odlazilo u Španiju da tamo živi. Danas je to drugačije. Uvođenjem drugog stuba penzijskog osiguranja – LPP penzioner može lijepo živjeti u toj državi. Ako je naš čovjek dodatno pravio ugovor životnog osiguranja, onda mu se luksuzni život poboljšava", tumači nam Obrenović administrativna pravila života u Švajcarskoj.

Njegova supruga Smilja Obrenović je imala samo završenu osmogodišnju školu u koju je putovala osam kilometara u jednom pravcu pešice preko livada, ali je ona našla sebe u restoranu trgovačkog lanca „Plasete“ u Švajarskoj. Od radnice postala je odgovorna osoba u pripremanju slatkiša i salata. Obrenovići su tako imali dve švajcarske plate i bili zadovoljni.

To Vaslija i naglašava:

"Meni je Švajcarska spasila brak, djelimično ne poštujući pravilo kao i drugi. Suprugu i djecu sam dovodio ilegalno da borave neprijavljeni. Švajcarci nisu bili rigorozni – tolerisali su moje goste. Vizu Be sam dobio u vremenu posle četiri sezone i odobreno mi je spajanje porodice. Posle deset godina boravka dobio sam vizu Ce. Tako da sam 1980. godine živeo legalno i normalno sa porodicom u Švajcarskoj", priznao nam je gospodin Obrenović.

Radeći i gradeći svoju poslovnu karijeru u Švajcarskoj, seoski zidar iz Kozjaka i majstor građevine Vaslija Obrenović postao je šef gradilišta firme „Ernest Gabela“. Težak građevinski posao na njemu je, međutim, ostavio bolan trag. Kičma mu je popustila, pa je Obrenović 1994. godine morao da je operiše. Narednih 15 godina pokušavao je da postane drugi čovek, a da ne bude invalid. Kroz rad se školovao za socijalnog radnika. Obrenović jeste zavoleo ovaj socijalni posao, jer se u suštini sastojao u tome da radnike na privremenom radu u tuđini pripremi za novi život.

Vaslija potiče iz sela Kozjak, opština Lopare. Rođen je oktobra 1951. godine. Njegov pradeda Gligor Obrenović poticao je iz porodice Despotovića – selo Tobut u istoimenoj opštini.

Vaslijin otac Boško Obrenović i majka Živana preminuli su prirodnom smrću 1990. i 2012. godine. Vaslija je sa ženom Smiljom dobio dva sina. Sin Slaviša Obrenović je rođen 1973. godine u Loparama, a kršten je u mačkovačkoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice. Njihov pradeda Gligor je počeo grdanju ove crkve 1913. godine zapisano je u šematizmu Eparhije zvorničko-tuzlanske. Sin Saša Obrenović je rođen 1980. godine u Tuzli. Kršten je u Mačkovcu, u najaktivnijoj crkvi 20. veka u opštini Lopare.

 Zavoleo sam Majevicu i naša sela

Obrenović se krajem šezdesetih školovao u Tuzli. Završio je 1971. godine Građevinsko-tehničku školu, mada nije hteo da bude građevinar. Život mu je, međutim, drugačije uredio. Kao stipendista preduzeća prvi posao je dobio u GP „Majevica“ koja se brzo zatvorila zbog politike stvaranja velikih preduzeća. Odatle je prešao u GP „Tehnika“ u Tuzli gde je upućen na teren u Dugo selo kod Zagreba da gradi fabriku posuđa. Potom je prebačen na gradilište Petruševac na Građevinski institut Hrvatske.

"Plata mi je u GP „Majevica“ bila dobra, društvo jako interesantno. Kao omladinac bio sam predsednik omladine sela, sekretar Kulturno-umetničko društvo „Mladen Stojanović“. Bio sam i načelnik samostalne čete izviđača „Dr Rosa Hadživuković“, partizanke koja je poginula 20. februara 1942. u Vukosavcima. Pamtim da sam dočekivao Cvijetina Mijatovića - Maju, visokog političkog funkcionera rodom iz Vukosavaca, opština Lopare, prvog predsjednika SFRJ posle Titove smrti, koji je bio jako cijenjen u čitavoj Jugoslaviji i posebno kod nas na Majevici", pamti Obrenović.

U vreme kada je on išao u školu u Lopare, išao je pešice nekih 1500 metara. Druga deca su dolazila iz daljine više od šest kilometara. Put je bio austro-ugarski makadam izgrađen pre Prvog svetskog rata. Asfalt je u Lopare, kaže Obrenović, stigao tek 1963. godine.

"Još dok sam bio đak pešak zavoleo sam Majevicu i naša sela. Uživao sam dok sam hodao po Brdima i Torini, koji su bilo moja dedovina, i išao dalje prema prevoju. Iščekivao sam izlazak sunca da me ogreje i obasja čitav proplanak. Majevica je najlepša u proleće kada ozeleni i kada njena polja i njive zamirišu", divi se svom zavičaju i danas Vaslija Obrenović.

Ipak, priznaje nam, Lopare je bilo malo mesto, a sela su bila još manja. Raštrkana po majevičkim brdima, sela su ipak bila puna života. Narod se bavio, uglavnom, poljoprivredom i stočarstvom, a ono malo radnika odlazilo je na posao u pilanu, u ciglanu i u građevinsko preduzeće. Određeni broj njih je odlazilo u Tuzlu zapošavajući se pretežno u rudniku „Kreka-Banovići“. Tada je bilo desetak autobusa dnevno koji su prevozili radnike, rudare, učenike tuzlanskih škola, kao i bolesne za specijalističke preglede.

"Tražio sam posao u Sloveniji, pa u Hrvatskoj, a onda sam se odlučio da idem u Švajcarsku", priča nam Obrenović.
 

(nastaviće se)