Sandra Ječmenica: Želim da se glas interniraca čuje i ne zaboravi

Sadra Ječmenica je sa 9 godina, u statusu izbeglice, došla u Norvešku. Danas (38 godina), kao rediteljka radi na najvećoj komercijalnoj TV stanici u Norveškoj. U slobodno vreme se bavi filmom. Počinje da se interesuje za događaje iz Drugog svetskog rata  koji povezuju tadašnju Jugoslaviju i njenu novu domovinu, Norvešku. 2013. počinje da snima svoj prvi dokumentarni film, na kome još uvek radi, a sudbine preživelih interniraca iz Jugoslavije u Norvešku u Drugom svetskom ratu, čine glavni deo filma.

 Kao dete ste iz Tuzle, ratnih devedesetih, došli sa porodicom u Norvešku. Po čemu pamtite taj period i susret sa Norveškom, Norvežanima, stranim jezikom...?

Prvi sustret sa Norveškom je bio pogled iz aviona kada smo sletali u Oslo. I dan danas se ponekad setim baš tog momenta. Ostao mi je u sećanju taj teren, sa šumama, putevima, jezerima i blagim planinama. Razmišljala sam: „Ovde idemo, šta ima dole?".

To je bio moj prvi let i bilo je zabavno. Mislim da nije tako zabavno bilo mojim roditeljima u toj ozbiljnoj situaciji, ali, kao deca, mi nismo znali šta se dešava.

Sećam se i policije na granici. Bili su ljubazni i pitali o školi. Uzeli su nam otiske prstiju i to mi je nekako ostalo urezano u sećanje. Pitala sam zašto, a odgovor je bio ako nešto loše uradimo. U mom dečijem svetu „loše" je bilo vezano za školu, pa sam pomislila da se moram dobro ponašati u školi, haha.

Sećam se da su u kampu radili i zdravstveni test, ja sam već bila primila dve be-se-že vakcine kada sam bila mala, tako da sam već prošla to. To nije bilo prijatno, osećala sam se kao da me mere na neki način. Ali bila sam mala, pa je možda samo baš ta situacija bila tako neprijatna.

Mi smo stigli u zadnji kamp kada je bio veliki sneg, i to je bilo super nama deci! Jedino je dosta mračno kad je zimski period, a ja volim sunce. Tu smo boravili možda pola godine. Sećam se da me je često boleo stomak, i gledajući unazad, čini mi se da je to deo traume zbog godinu i po dana provedenih kao izbeglice po različitim mestima.

Mislim da sam izbrojala 12 različitih mesta u kojima smo živeli, pre nego što smo se na kraju smestili u Hardangerfjord.

Uglavnom su Norvežani bili prijatni prema nama.

Susrela sam se i sa rasizmom u norveškom društvu... Ali, svuda ima ljudi sa lošim namerama i to ne bih istkla kao nešto specifično samo za Norvešku. Moj direktan doživljaj sa tim je bio kada sam bila tinejdžer, bilo je par malo starijih tinejdžera koji su bili simpatizeri i želeli da pripadaju pokretu neonacizma. Nije ih bilo mnogo, a jedan mi se kasnije i izvinio (to je jedna od stvari koju jako poštujem kada se uradi).

Jezik sam naučila dosta brzo. Došla sam ovde krajem 4. razreda, a za dve godine sam savladala norveški jezik toliko dobro da sam dobila najbolju ocenu i bila najbolja na završnom testu iz norveškog jezika. Mislim da norveški nije toliko težak jezik što se tiče gramatike, i da svako uz malo truda može brzo da ga savlada.

 Kada i kako ste se odlučili da se posvetite režiji i kako je tekao Vaš put do rada na dokumentarnom filmu o internircima u Drugom svetskom ratu u Norveškoj? Otkud interesovanje baš za tu temu?

Ja sam oduvek bila zainteresovana za fotografiju. Posle studija molekularne biologije htela sam da naučim nešto i o filmskom svetu, kako ispričati priče uz pomoć vizualnih medija. Volim susrete sa ljudima, da slušam njihove životne priče, tako da sam shvatila da možda laboratorija nije mesto gde bih volela da provedem ceo život (mada još uvek imam interesovanje za molekulanu biologiju!).

Ponešto sam znala o događajima iz Drugog svetskog rata. Kada sam bila na letovanju u Narviku, gradu u severnoj Norveškoj, obišla sam Beisfjord, i muzej u Narviku posvećen lokalnoj ratnoj istoriji. Prijatelji kod kojih sam bila gost, ispričali su mi ono šta su znali o tom logoru. To su užasne priče. Samo jedan dan je masakrirano skoro 300 interniraca.

Godinu i po dana kasnije sam htela da počnem rad na svom prvom dokumentarnom filmu. Baš u tom vreme sam i tražila temu za film. Moj kolega John Kåre Hoversholm, fotograf, znao je neke priče o zarobljenicima iz svog rodnog kraja, uglavnom iz zapadne Norveške.

Krajem 2012. sam kontaktirala muzej koji sam obišla 2010. kako bih dobila više informacija i odmah su se javili. „Narviksenteret" je baš tada radio istraživanje tu temu sa istoričarem Michaelom Stokkeom. Tri meseca kasnije sam bila na putu sa Mihaelom i fotografom Johnom Kåreom, na kom smo zajedno radili intervjue u Srbiji i Bosni.

(Tu je bio i moj rođak, Rade, koji je pomagao da korektno upotrebim srpski jezik, jer može da se kaže da je moj srpski još uvek negde na nivou desetogodišnje devojčice).

Sada gradim tu filmsku kreativnu sliku putem svedočenja, da bi i publika mogla da doživi ono šta su internirci doživeli tokom rata 40-tih godina u Norveškoj.

 Recite nam kako teče rad na Vašem filmu, sa kakvim sve iskušenjima se susrećete i kakve poruke želite da pošaljete gledaocima...

Ovog vikenda (28. do 30. januara 2022.) snimamo u Finmarku (okrug u severnom delu Norveške), gde je bio jedan od najgorih logora u kojem su mnogi stradali. Čeka nas mrak, sneg i zima, a verujem i lepi susreti sa ljudima iz tog kraja.

Finansiranje rada na bilo kojem filmu je uvek izazov. Zadovoljna sam što norveška vlada kroz svoje reginalne filmske centre podržava ovaj film.

Film radim u slobodno vreme, pored mog posla na norveškoj TV stanici. Nije lako spremati duži film pogotovo na ovako zahtevnu temu, i često mi se desi da sve ostalo u mom privatnom životu tada zanemarim. Ove godine mi je cilj da završimo skoro sve što se tiče snimanja i da započnemo montažu.

Interesuje nas koprodukcija sa Srbijom, ili sa kompetentnim producentima i profesionalnim filmskim radnicima sa prostora eks-Jugoslavije, zbog moguće saradnje na filmu u ovoj sledećoj fazi.

Usput tražimo i profesionalne montažere i animatore koji bi se dobro uklopili u ovaj projekat i njegovu temu.

I ja i producentkinja Anita iz Norveške smo, ipak, bliže Norveškoj i bilo bi dobro zbog samog filma sagledati stvari kroz malo drugačiju perspektivu. Želimo da postignemo balans između naše dve glavne „uloge" u filmu, to su geografski gledano Norveška i bivša Jugoslavija (pogotovo područje Srbije i okoline).

Poruke koje želim da pošaljem gledaocima se tiču onoga što i ja tražim kroz ovu temu - kako naći nadu u teškim vremenima?

Činjenica je da tamo odakle ja dolazim nije bilo dugog perioda mira. Mnoge kolektivne traume se nisu slegle kako iz dalje, tako i bliže prošlosti. Želim da nađem neko olakšanje, neki način života i posle tih kolektivnih trauma... Kako naći nadu u svemu tome, jedno je od glavih pitanja i poruka. Ne znam da li ću uspeti da odgovorim na to pitanje, ali mislim da će publici biti interesantno da prati taj put kroz tu zapitanost.

Jedna rečenica mi se stalno vrti u glavi posle intervjua sa internircima 2013. godine: „Vjeruj i ti. U budućnost". Baš to i želim da prenesem gledaocima.

Veoma brzo su mi kroz naše kratke susrete postali izuzetno dragi i zaista ih neizmerno poštujem i zbog njih želim da uradim film. Želim da ispričam njihovu životnu priču na način koji bi se i njima dopao.

Nadam se da će porodice interniraca koji su preživeli te ratne godine u Norveškoj i nama preneli svoje svedočenje, primiti film kao nešto dobro, nešto pozitivno za budućnost.

Želim da prikažem njihove priče na dostojan način. Ja se njima divim, kako su psihički i fizički kroz celu tu torturu ostali jaki, i kako su, čini mi se, ojačali i razvili se. Nadam se da će to publika videti kada se upozna sa njima kroz film.

 2. februara 2022. ćete se naći u ulozi medijatora (voditelja) na video konferenciji pod nazivom „Krvavi put - kojim putem dalje". Recite nam nešto o tome... 

Konferencija se održva u Oslu na norveškom jeziku i digitalno se emituje preko YouTube-a. Ove godine je 80 godina od kako su prvi zarobljenici stigli u Norvešku.

Gosti su istoričari, pisci koji obrađuju ovu temu. Srpski ambasador u Norveškoj će svečano otvoriti konferenciju. Tema je „put dalje", kao što ime samo kaže. Kako postovati i sačuvati ovaj deo istorije na način koji pokazuje poštovanje i pruža pogled u budućnost novim generacijama. Saša Dimitrijević, novinar, takođe je gost konferencije kroz sopstvenu porodičnu priču, član njegove porodice je stradao u logoru u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Dimitrijević poznaje ovu temu temeljno.

Biće veoma interesanto voditi konferenciju i upoznati se bolje sa stručnjacima koji se bave ovom temom.

 Pored rada na filmu, kakvi su Vam dalji planovi?

Osnovni plan je da ispoštujem svoje obaveze oko filma. Da završim rad i da jednog dana, za godinu, dve, pozovem porodice svih divnih ljudi koje sam upoznala snimajući, na premijeru filma. Imam mnogo želja što se tiče drugih kreativnih projekata, ali o daljim planovima ne razmišljam dok se film ne zvrši.

Želim da se glas interniraca čuje, i ne zaboravi.