Odnos ćerki kralja Nikole i Raspućina: Od obožavanja do mržnje

Ali kako je došlo do toga da se vrlo brzo posle tog upoznavanja trajno prekine prijateljstvo između carice Aleksandre i Raspućina sa jedne strane, i crnogorskih princeza sa druge, i zašto su se ti skladni odnosi pretvorili u teške svađe. Da li je tanku liniju "od ljubavi do mržnje" bilo moguće lako preći samo zbog izneverenih očekivanja. Zašto i danas u mnogim dokumentarnim filmovima Milicu i Stanu nazivaju čavkama i vranama saznaćemo od Ognjena Karanovića, istoričara i direktora Centra za društvenu stabilnost.

"Potrebno je da naglasimo da između Raspućina i Milice i Stane-Anastasije, u vremenu kada se Raspućin odomaćio u Carskom selu i uveliko bio prijatelj imperatora Nikolaja II i carice Aleksandre, prijateljskog odnosa više nije bilo. Velike kneginje, posebno Milica, nisu više uvažavale ovog čudnovatog čoveka, tačnije nisu ga podnosile, iz razloga što je Milica očekivala da će njegov uticaj na carsku porodicu, iskoristiti kako bi i ona sama imala neposredni i presudni uticaj na svest i volju carice Aleksandre, a onda i na samog cara. Iz tog razloga ona je i „kumovala" poznanstvu između carskog para i Raspućina. Međutim, Raspućin je odlično razumeo namere „crnogorskih kneginja", te je nakon približavanja carskoj porodici, velikim kneginjama Milici i Stani jednostavno okrenuo leđa", kaže na početku razgovora naš sagovornik.

Kada je Milica saznala da Raspućin posećuje caricu, odnosno carsku porodicu, i to bez njenog odobrenja, odnosno konsultovanja sa njom, došlo je do teške svađe između Milice i Raspućina, koja se odigrala u domu velike kneginje. Nakon tog incidenta, odnosi su potpuno zahladili, da bi posle 1907. godine sasvim prestali.

Kako su se Milica i Stana ponašale kada je popularnost Raspućina počela da opada i kada ga je elita koja ga je prvo obožavala, potom i satanizovala.

"Upravo je Milica bila jedna od prvih (ako ne i prva) pripadnica ruske aristokratije koja je pokrenula različite glasine, ali i priče koje su bile istinite o nedostojnom ponašanju Raspućina, te je u mnogome doprinela stvaranju izrazito loše slike o tom čudotvorcu. Upravo je ona bila jedna od onih koja je u krugovima Carskog doma, dakle među rođacima carske porodice, širila sumorne priče o užasnom karakteru i ponašanju Raspućina. Jednostavno, bila je besna na njega iz razloga što nije postao marioneta u njenim rukama, preko koga bi ona imala presudan uticaj u Carskom selu. Međutim, vladarski par je tada uvažavao „čudotvorne sposobnosti" Raspućina, što je bio dovoljan razlog da Milica i Stana budu udaljene iz najužeg kruga rođaka i prijatelja Nikija i Aliks."

I tako, umesto privilegija u Carskom selu, crnogorske princeze stekle su naklonost
dela liberalne aristokratije i pojedinih carskih rođaka koji su bili neprijatelji Raspućina, pri čemu su napokon stekle i jednu vrstu naklonosti kod pripadnika sanktpeterburške elite, koja im je u prethodnim godinama nedostajala, kako zbog njihovog stranog porekla, tako i zbog ličnih karaktera.

Raspućin je ubijen u decembru 1916. a njegova smrt je odgovarala crnogorskim princezama jer su ga u protekloj deceniji smatrale svojim ličnim (smrtnim) neprijateljem.

"Setimo se samo reči velikog kneza Aleksandra Mihailoviča, unuka cara Nikolaja Prvog i rođaka poslednjeg ruskog cara koji je o crnogorskim kneginjama zapisao sledeće: "Ove sujeverne, prostodušne, lako uzbudljive crnogorske princeze bile su lak plen za sve vrste gostujućih avanturista...". Reči su možda preoštre i ne pokazuju stvarni karakter crnogorskih sestara, ali autentično odražavaju odnos ruskog društva i dela elita prema njima", naglašava istoričar Karanović.

Krajem XIX i početkom XX veka evropska elita je doživela „veliko oduševljenje" prema „onostranom", natprirodnim pojavama, ezoteričnim fenomenima i okultizmu. Istočnjačka učenja i tradicije postali su vrlo popularni. Rusija se po tom pitanju nije posebno razlikovala od drugih evropskih zemalja, a Milica i Stana su očarano prihvatile ove trendove. Bile su veoma obrazovane dame, a Stana je posebno bila oduševljena pomenutim „istočnjačkim učenjima" i misticizmom, pa je zbog toga potpuno ovladala farsijem.

Na Histori kanalu u emisijama o Raspućinu - Milicu i Stanu nazivaju "vranama". Da li taj nadimak potiče od njihovog velikog interesovanja za „onostrano"?

"Sestre su imale razne nadimke. Premijer Vite nazivao ih je paucima, a obično, ljudi, aristokrate, posebno njihovi neprijatelji, a njih je bilo mnogo, nazivali su ih „Crnogorka 1" i „Crnogorka 2" ili „čavke" (ruski „galke", prema nazivu ptica iz porodice vrana)."

Da podsetimo, Raspućin nije bio prvi „Božiji čovek" koji je najednom postao prijatelj carskog para. Pre njega bilo je desetak „čudotvoraca" koji su osvajali srca duboko religioznih ljudi, kakvi su bili i carica Aleksandra i car Nikolaj.

"Setimo se samo famoznog Doktora Filipa, francuskog iscelitelja, za koga se tvrdilo da je bio ubačen na Dvor i to od strane barona Alfonsa Rotšilda, što svakako nikada nije bilo dokazano i takve priče ostale su u domenu glasina. Ophrvani brigom zbog narušenog zdravlja carevića Alekseja, prihvatali su svaku moguću pomoć, bez mnogo razmišljanja. U tome je prednjačila carica Aleksandra jer je bilo jasno da je preko nje, gen hemofilije prenet na Alekseja", na kraju razgovora ističe istoričar Karanović.