Gvozdenović: Vredelo je jer je imalo za koga i zašto

 U penziji ste od prošle godine, a od funkcija sačuvali ste funkciju počasnog predsednika Saveza Srba u Rumuniji. Šta ona tačno znači?

Počast i ništa više. Neko bi rekao: pomeranje na sporedan kolosek. Ali tu sam, da ponekad izađem sa predlogom, savetom, da podsetim.

 Ugraditi tri decenije u formiranje organizacije koja danas funkcioniše kao Savez Srba u Rumuniji, znači posvetiti život tome. Kada retrospektivno pogledate, na šta ste najponosniji?

Hvala na ovom pitanju. Zaista sam dobar deo svog života - skoro 30 godina - uneo u projekat koji se zove Savez Srba u Rumuniji. Predsedavao sam osnivačkoj skupštini Saveza, a to je, ipak, pre prvog predsednika. Da podsetim, od svih društvenih, kulturnih, političkih projekata Srba u Rumuniji Savez traje najduže. Prihvaćen u Bukureštu i Beogradu, Savez je opravdao zašto je jedini i legitimni predstavnik naše srpske zajednice u Rumuniji.Teško mi je da nešto posebno izdvojim.

Možda nije na odmet da podsetim: organizovani odlazak na Kosovo i Metohiju 1990, ne treba podsećati zašto godinu dana posle obeležavanja 600. godišnjice od Vidovdana 1389; pokretanje naših značajnih manifestacija, od Svetosavske proslave do Dana preobraženja Srba u Rumuniji i Dana srpske kulture u Temišvaru; pokretanje i donošenje nekoliko, za nas važnih zakona u Parlamentu Rumunije - obrazovanje, infrastrukturne zakonske inicijative u mestima županija sa našim življem; sticanje statusa ratnih veterana za učesnike u narodno-oslobodilačkoj vojsci Jugoslavije; podrška našim sunarodnicima političkim zatvorenicima i prognanim u Baragan; zakon o Danu srpskog jezika u Rumuniji; slika sa intervencijom protiv NATO agresije nad srpskim narodom 1999. u Parlamentu Rumunije koja je obišla svet; besede na Trećem kongresu srpskog ujedinjenja u Beogradu ili na godišnjoj skupštini Srpske narodne odbrane u dalekom Čikagu. Podsetio bih još na Srpski kulturni centar „Sveti Sava" u Bazjašu i na Srpsku kuću u Temišvaru. Bila je čast za mene, a verujem i za naš živalj u Rumuniji, kada sam izabran za prvog predsednika Skupštine dijaspore i Srba u regionu.

Ali možda više od svega činjenica da sam kao srpski poslanik obišao sva naša mesta u Banatu više puta nego svi ostali poslanici zajedno. Sećam se, sa uzbuđenjem, kako mi je u Velikom Senpetru prišla majka našeg kolege i prijatelja Zake Adnađa i, kao prava srpska majka, rekla jednostavno i toplo, ljudski „ti si taj Gvozdenović, sine".

Sve naše majke imaju sinove, razumećete zašto ovaj jednostavan ljudski i roditeljski gest za mene znači više od svih priznanja i književnih nagrada. A kada smo ovaj projekat, decembra 1989, pokretali, sećam se, otac me je (pamteći valjda pedesete godine) opomenuo na oprez, a na kraju izgovorio „neka vam je sa srećom". Ima razloga, dakle, za ponos, ali još više je bilo naših briga koje se množe, množe i pritiskaju naša nejaka srpska pleća.

 Šta je od svega moglo bolje ili drugačije? Žalite li za nečim?

Možda smo mogli u Temišvaru danas da imamo jedan spomenik svim Srbima političkim stradalnicima i svoj Zid plača, sa imenima svih naših sunarodnika koji su iskusili političke zatvore i baraganske progone. Ali sam u Savezu ostao u manjini. Svojevremeno je Parlament doneo, na moj predlog, Zakon o obeštećenju rumunskih građana, mahom naših sunarodnika, čija su imanja ostala u Jugoslaviji. Nažalost, kada je metodologiju trebalo primeniti, stalo se. Tu je i žaljenje što sa našim opštinama nismo ostvarili korisniju saradnju.

Politika je, kao i uvek, umešala prste, a mi nismo hteli nikome da budemo politički prirepak. Možda smo i oko naših škola mogli ponešto da uradimo bolje, ali je i ovde trebalo malo više razumevanja i ljudske volje, ovako smo ostali sami, a i Bukurešt je daleko od Lugoveta, Belobreške, Čanada ili Srpskog Semartona. Umemo ponekad i sami da radimo u korist svoje štete. Možda je ipak trebalo da organizujemo, pre svega zbog naših nerazumnih „demokrata", ili šta već jesu, taj okrugli sto, gde bi svako od nas, prvo progovorio o sebi, a tek posle pitao. Ovako preti opasnost da se neko pretvori u sudiju, a to za demokratiju već nije ni dobro, ni lepo.

 Šta Vas danas usrećuje?

Kada mi priđu mladi Srbi i danas i jednostavno me pozdrave i priupitaju ljudski, prisno, „kako ste?". Bio sam im i ostao prijatelj. Kao i oni navijam za sve srpske pobede. Ili kada mi u Temišvaru naši ljudi kažu „Vas svi znaju u Srbiji". Ovo mi je na svoj način potvrdio i Dobrica Ćosić, tadašnji predsednik Jugoslavije, kada mi je rekao „Čuo sam za Vas, poznato mi je šta radite." Da su Srbi prihvatili tada njegov predlog o podeli Kosova... Ovako je sve ostalo po Andriću: „od klanja do oranja". Ipak, najviše me usrećuju porodica i unuk Nikola.

 A šta Vas nervira?

Nervira me što ni na pragu 67. godine života nisam naučio da strpljenje može biti najveći saveznik čovekov, što i dalje umem da srljam grlom u jagode, pa me ponekad „vešti" ljudi iskoriste. A pravo da Vam kažem, zasmeta mi i kada mi poneki (retki) od ovih naših „dežurnih" kritičara zazunzore, nemoćni i besni. Pomislio bi čovek galame, kao da ih je „jedan od pet miliona", a kad tamo njih svega 5. Možda su te silne nule sačuvali za sebe, da se lakše legitimišu. Ko da razume toliko negativne energije, mada bih lično trebalo da im zahvalim, podstakli su me da ne posustanem i ne odustanem, da istrajem. Pitao me je nedavno jedan prijatelj da li je sve što sam uradio (i otrpeo) vredelo. Moj odgovor je bio: „Vredelo je jer je imalo za koga i zašto."

Kada svemu podvučem crtu, mnogo je više razloga bilo za zadovoljstvo i radost, za nadu koja nikad ne gasne. Dovoljno tvrdoglav, kao i svaki Srbin, i danas sam ostao pun vedrine i vere.

 Poslednjih godinu dana, od septembra 2017. do septembra 2018. pojavilo se nekoliko značajnih Vaših knjiga kod izdavača u Temišvaru, Beogradu, Poljskoj i Nemačkoj. O kojim se tačno knjigama radi i koji dijapazon pokrivaju?

Stignu neke godine kada čovek počne da razmišlja o bilansima, podvlačeći sam sebi crtu. U tom kontekstu knjige „Gospode razveseli", SSR, Temišvar, 2017, „O bialym Bizancjum ci opowiadam", AGAWA, Varšava, 2017, „Wir kehrten verwundet zurück in die Welt", Pop Verlag literature, Ludvigsburg, 2018, jesu važne. Baš kao što je važan izdavački poduhvat u Beogradu kod „Filipa Višnjića", gde su se 2018. pojavile dve knjige, značajne svaka za sebe. Reč je o izboru 65 pesama, o 65. godini života - „Zlatne reči u kući jezika" i „Snovi duše ili poezija Slavomira Gvozdenovića".

Prvu knjigu je priredio Dušan Stojković, a knjiga je važna jer je izbor prvi put uradio neko drugi, a ne autor. To je, čini mi se, redak slučaj u srpskom književnom rasejanju, mada pojam „srpsko književno rasejanje" ne priznajem i na njemu zameram kolegama i prijateljima u Beogradu. Drugu knjigu, „Snovi duše ili poezija Slavomira Gvozdenovića", napisao je isti Dušan Stojković, ugledni pisac i književni kritičar, i štampao isti izdavač, i to sam primio kao lep dar iz Beograda. Teme svih navedenih knjiga, kao i svih koje sam do sada štampao, jesu životne - u njihovim temeljima naši su koreni, naše kulturno i istorijsko nasleđe - do postmodernističkih pesničkih rasuđivanja. Koliko je samo vode/vremena proteklo od mog dečačkog debija sa „Krilima i pomalo vatre" kod „Kriteriona" u Bukureštu, 1975. Bio sam na trećoj godini studija i te godine jedan od najmlađih debitanata u Rumuniji. Ili od knjige pesama „Podvlačenje crte" u Beogradu, kod tada čuvene „Prosvete", 1988. Ovo podvlačenje crte samom sebi uzrokovalo je mali/veliki potres u Temišvaru.

Prvo su mi 1987, kada smo u gradu, u mraku, obeležili Vukovu godišnjicu, rukopis knjige krišom preneli u Beograd akademici Petar Džadžić i Miroslav Egerić. Zatim je usledila nagrada „Branko Miljković", jedna od najznačajnijih u tadašnjoj Jugoslaviji. Prvi put ju je dobio neko van Jugoslavije. Nisam prisustvovao zvaničnoj dodeli nagrade... jer sam pasoš umesto 8. juna dobio 9. juna 1988. Stegao sam zube i ipak stigao u Beograd, a zatim u Niš, Miljkovićevo rodno mesto. Iste sam godine posetio i roditelje i brata Branka Miljkovića, na čijoj sam poeziji diplomirao u Bukureštu, a samo desetak godina kasnije dobio Miljkovićevu nagradu. U Srbiji imam, slobodno mogu reći, puno prijatelja.

Trojica njih, Matija Bećković, tadašnji predsednik UKS, pokojni Čedomir Mirković, tadašnji direktor „Prosvete" i Saša Hadži Tančić, direktor festivala u Nišu, stali su uz mene pa je još veće uručivanje nagrade ponovljeno 9. juna. Bio je to moj unutrašnji prkos i mali lični trijumf. I velika radost. A sve je počelo kada sam juna 1988, u redakciji „Književnog života" dobio telegram koji je potpisao Matija Bećković, i kojim me obaveštava da sam postao jedan od 5 počasnih članova UKS, uz našu pokojnu profesorku Vojislavu Stojanović, Čarlsa Simića iz Čikaga, Alekseja Tolstoja, praunuka čuvenog Lava Tolstoja, po majci srpskog porekla i Stojana Vujičića iz Budimpešte. Jednim sam se okom radovao, a drugim plakao. Taj se doživljaj pamti celoga života i građa je to, i ne samo to, za knjigu. Verujem da će te knjige biti, ali nikako da je oblikujem kako sam je zamislio.

Te 1989. „zaradio sam" još jednu nagradu, tužbu Bukureštu, zamislite dvojice temišvarskih kolega iz tadašnjih „Banatskih novina". Od „brižnih" srpskih kolega branio me je D. R. Popesku, predsednik Saveza pisaca Rumunije. Zato me i žaloste danas parafraze i brojanje „punog kofera diploma" od strane jednog našeg mlađeg kolege. A lepo je Vasko Popa rekao da konj „obično osam nogu ima". Ali, nažalost, ludoj glavi ponekad ni osam nogu ne pomaže. Dobro bi i korisno bilo da nam se usijane glave jednom opamete, jer je nama malobrojnima to opamećivanje potrebnije nego ikad.

Sva je sreća, iza nas stoje knjige i one govore sve, o korenima, verovanju, opredeljenju, ljubavima, lutanjima, upitanostima, smislovima, zabludama i obrazu.

 Na čemu trenutno radite?

Za mene je knjiga bila i ostala svetinja, kamen temeljac, ogledalo ljudskog trajanja, mudrost bez koje se ne bi moglo. Zato knjigu darivamo čoveku. A to je darivanje, po meni, vrhovni smisao. Iz istih razloga knjigu vredi približiti onom ko je ceni i poštuje, i ko je prvo pročita, pa tek onda pita „ko te čita". Na svu sreću i vrednost pisanja i vrednost čitanja nam, ipak, ne nedostaju. Iako se razgovor poprilično odužio, a toliko bi toga još bilo da se kaže, konkretno ću odgovoriti o svojim planovima: pripremam jedno troknjižje svoje poezije - na srpskom, rumunskom i engleskom jeziku i jedan ozbiljan projekat za decu u dve knjige.

Sa kolegom i prijateljem Lučijanom Aleksiuom pripremam prevod poezije Vaska Pope (posao smo, sa zadovoljstvom i radošću, već priveli kraju), opet u dve knjige, a za Društvo književnika Kosova i Metohije pripremam antologiju naše poezije „Temišvar na Ibru".

Na moj predlog, biblioteka i opština Veliko Gradište pokrenuli su za ovu godinu Festival poezije na Srebrnom jezeru i nagradu „Stevan Raičković". Tu sam, dakle, da još malo darujem. Jer, ne zaboravimo: Knjiga rađa knjigu / rađa se čudo / malo / malecko / ovolicno / zasvetli ovoliko.