"Razglednice iz glave" – izložba Milana Đurića

Sam naziv izložbe odnosi se na ostvarenja digitalne grafike koje Đurić naziva „razglednice", a koje su nastale u protekle dve godine za vreme izolacije tokom pandemije, kao odraz „sećanja" na putovanja koja fizički i u stvarnom prostoru nisu ostvarena. Ovde se radi o fiktivnim destinacijama, odakle je zamišljene slike slao „kući". To je pomalo London, pomalo Pariz, pomalo Moskva, pa ipak to se ne bi moglo tačno odrediti.

Pored toga zatvorenost i izolacija za vreme pandemije na posredan način dovele su do razvoja jednog drugog žanra u stvaralaštvu Milana Đurića, a to je serija slika na platnu velikog kvadratnog formata koja je sušta suprotnost njegovih „razglednica".

Izložbu je otvorila istoričarka umetnosti dr Ksenija Golub koja je između ostalog rekla da je umetnost Milana Đurića uprkos predhodno teškom periodu ipak uspela da sačuva svoju razigranost, samoironiju, laganost i ljubav za slobodom. U njegovim delima se vazda primećuje dečja iskrenost, uzbuđenje otkrivanja nečeg novog, privlačnost prema slučajnom, neočekivanom, nepredviđenom. Ona je mišljenja da će se njegova umetnost vešto odupretu prolaznosti, a s vremena na vreme, ona će uvek uspeti da obnovi samu sebe i da će Đurićev pogled na svet zauvek će ostati svež i mladalačkog duha.

„Osećam potrebu da naglasim da Milan nije narcisoidni umetnik koji naširoko voli da priča o svojim delima. Za njega umetnost znači osnovnu potrebu, jedan potpuno prirodni fiziološki proces koji nikako ne predstavlja preterano teoretisanje što bi zahtevalo neko dublje objašnjenje. Naime, on nije jedan od onih umetnika koji namerno naglašavaju svoju udaljenost od sveta, svoju ekscentričnost, izvanrednost. O tome svedoči i moto ove izložbe: „I ja sam kao ti!"", rekla je dr Ksenija Golub prilikom otvaranja postavke.

Milan Đurić za sobom broji preko 20 samostalnih izložbi i oko 40 grupnih, u raznim galerijama i ustanovama kulture širom Evrope, ali kao draže spominje izložbe u Kulturnom centru Srbije u Parizu, u Milanu u Galeriji Arte Reale kao i samostalnu izložbu u Beogradu u Kolegijum Hungarikumu.

Povodom ove izložbe Đurić je rekao:

„I ja sam kao ti. Moj život je sav u pokretu, on je putovanje u vremenu i prostoru, napolju i unutra, po utabanim zemljanim drumovima i u najdubljoj dubini, u samome sebi, na neuhvatljivim ravnima kako za druge tako i za sebe samog. Moja zbilja i misao taru se i rasparčavaju sa masom. To su pohranjene slike uspomena. Tragam za doživljajima u svojim vazda promenljivim subjektivnim slojevima dubine koji se često čine sebično lepšim. Šaljem nekoliko razglednica iz zamalo zaboravljenog prohujalog predela svoga uma koje potom delim u uhvatljivom prostoru."

Na Đurićevim slikama primećujemo utkane reči ispisane ćirilicom, koje su prema njegovim rečima znak pripadnosti. Ćirilica je za njega osnov identiteta koji je nasledio kao potomka onih koji još pod vođstvom patrijarha Čarnojevića 1690. godina naselili ove krajeve tadašnje Ugarske. Na njegovim slikama ćirilična slova često postaju reči, kratak tekst koji potom postaje i kompozicioni motiv na njegovim radovima. Često upravo te kratke rečenice predstavljaju osnovnu, početnu misao za buduće likovno delo. One nikada nisu komplikovane teze, one su više jednostavni životni iskazi koje žele da liče na slučajno izgovorene sekvence.