Fata Orlović, poslednji ekser u kovčegu jedinstvene BiH

"Osećajući duboku tugu i bol kao pripadnica srpskog korpusa, a zatim čitajući i slušajući pomahnitalo i mržnjom ispunjeno slavlje bosanskih muslimana, ne mogu se ne zapitati: ima li Bosna i Hercegovina realnu zajedničku budućnost? Čak i nakon više od 25 godina od rata, polarizacija, etnička podela i neprijateljstva toliko su rasprostranjeni, da bi jedini naizgled legitiman put u budućnost mogao biti miran razilazak.

Često državu posmatram kroz prizmu braka. Ako partneri nisu kompatibilni i pate od fundamentalno nepomirljivih razlika, ta unija ne može opstati. Tako ne može ni država, Bosna i Hercegovina ili bilo koja druga. Ovo se ubrzano događa i u Sjedinjenim Državama, i nesporno idemo ka balkanizaciji.

Ali, vratimo se na pitanje srušene crkve na teritoriji Republike Srpske, prvo mi je palo na pamet kako je moguće da niko od Srba nije došao da se usprotivi, protestuje ili brani našu Crkvu?! Da li se vlada Republike Srpske mogla drugačije nositi sa ovim problemom? Verovatno jeste, ali sada je kasno, i krajnji epilog imovinskog problema, koji je naložio Evropski sud za ljudska prava, je već kako videsmo, izvršeno rušenje.

Nikla 1998, Crkva je stajala na srpskom krvlju natopljenoj zemlji, na temeljima kule u kojoj su prethodno Osmanlije ubijale i mučile Srbe, duž puta, na tada gotovo ničijem tlu, delimično državnom, i delimično od nekih koji nisu tu. Nije Crkva sagrađena u inat, niti da bi namerno povredila neku "Nana Fatu", koja je po povratku iz izbeglištva, ustvrdila da su sporna cela 3 metra, "njene avlije" na kom se nalazio kapelni deo Crkve. Da bi se razumelo zašto je sama Crkva i zašla u ta 3 metra, podrobnije se mora razumeti istorijski kontekst u kom ona nastaje, manje od dve godine nakon završetka rata, koji u stvarnom životu nije bio ni potpuno završen. Svuda je vladao očaj i posleratno beznađe, uključujući i nefunkcionalan državni aparat sa iskristalisanim zakonima i pravilima zemljišne svojine.

Naravni, mi koji živimo u insotranstvu, posebno u Americi, duboko cenimo važnost prava privatne svojine, i ratni vihor nije izgovor da se nešto izgradi čak ni na jednom metru tuđe zemlje. Ali insistirati na katastrima u ratom zahvaćenoj zemlji kao što je Bosna, sa ljudima koji su pobegli spasavajući svoje živote i obnavljajući sve od nule, predstavlja grubo nerazumevanje i zanemarivanje vremena u kom se sve dogodilo.

A da ne pominjemo da su na privatnim parcelama Srba izgrađene brojne džamije, ali u drugom delu Bosne. Jedna od njih je uklonjena dogovorom, ostale stoje i danas. Na primer, na imanju Srpske pravoslavne crkve i na zemljištu u vlasništvu Srba samo posle poslednjeg rata izgrađeno je devet džamija. Ali Srpska pravoslavna crkva i Srbi vlasnici nikada nisu tražili da se te džamije sruše, samo da se prizna i evidentira gde su izgrađene. I to je ta razlika između nas i njih!

"Nana Fata" nije htela prihvatiti nikakav kompromis. Svi predlozi za kupovinu sporne parcele, kao i sva druga moguća obeštećenja i rešenja koja su se se nudila, a koja ne podrazumevaju rušenje, žestoko su odbijeni. Izričita je bila Alahova sledbenica, rušenje ili ništa, i to će biti nešto što ona, a i oni koji su je na ovo nagovorili, nose na svojoj svesti, a pitanje je da li je imaju. Jer da se razumemo, nije Fata kapacitet ni za do svog praga, a kamo li do Strazbura, ali oni kojima odgovara razdor, mržnja i netrpeljivost jesu. Verujem, da su sporna bila 3 metra za neku bilo koji drugi objekat, solucija bi se iznedrila. Ali za srpsku crkvu ne, jer nakon rušenja, Fata Orlovicć objavi kako je popila najslađu kafu tog jutra, bez da u bogomolju gleda. A gle ironije, Fata od Orlovića nosi jedno od najstarijih srpskih plemićkih prezimena. I tako, propraćena svetskim (fake news) medijima, u 21 veku, 2021. leta gospodnjeg, kada napredni svetovi streme ka novim civilizacijskim dometima, Bošnjacima se rodila heroina "Nana Fata". Ne znam da li je bedno, tužno, ili smešno!?

Na žalost nacionalizovana, uzurpirana i oteta zemlja je za nas Srbe bio prožimajući trend, kako u Bosni tako i na Kosovu i Metohiji, ali što je još važnije, to je uznemirujuća činjenica širom sveta, jer je hrišćanstvo i dalje pod brutalnim napadom. Pomenimo samo Aja Sofiju. Ali da se vratimo nazad u "prokletu avliju", jer nije samo rušenje crkve zbog 3 metra epilog.

Ono što je srušeno je upravo sanjarenje određenih pojedinaca da Bosna i Hercegovina kao takva, sa Srbima, Muslimanima i Hrvatima koji žive u bratstvu i jedinstvu može opstati. Fata Orlović nije pravi razlog tome, ali je dovoljan povod koji definitivno zabija i poslednji klin u zajednicki BiH kovčeg. Radi se o nečemu mnogo dubljem i zlokobnijem, što se nije zalečilo nakon osmanske okupacije, nakon Prvog i Drugog svetskog rata, i nakon devedesetih, gde su žrtve pretvorene u agresore, a agresori potpuno nekažnjeni, u nekim slučajevima nagrađeni, postajući još ohrabreniji u zlokobnosti svoje besvesti.

Negde sam pročitala, da će slika srušene Crkve ostati duboko urezana u srcima i umovima Srba, i da će je neko skupo platiti u nekom budućem ratu. Kao da nije pitanje da li, već samo kada. Uznemirilo me to, ali znajući našu istoriju i razumevanje turbulentnih vremena u kojima živimo nije iznenađenje. Stoga, mi Srbi konačno treba da naučimo neke lekcije, protumačimo i zauzmemo stav o tome šta zajednički treba da radimo. Na Balkanu moramo biti sigurni da Srbi mogu opstati i napredovati, a u rasejanju, gde smo još uvek svoji i prividno bezbrižni, moramo osigurati da naš način života, naša prava, slobode i naša zemlja ne budu ugroženi. Moramo se boriti, jer ne boriti se nije opcija!", kaže Olga Ravasi.