Svet ima pravo na muziku

Pre nekoliko nedelja na ciriškom Univerzitetu umetnosti posetili smo priznatog mladog pijanistu Ivana Bašića. On nas je tada upoznao sa svojom koleginicom, čelistkinjom Sonjom Marjanović koja je tek godinu dana u Cirihu. Oduševljeni što ima toliko naših mladih umetnika pristiglih iz otadžbine, poželeli smo da čujemo i njenu priču, pa smo se ponovo uputili u Toni Areal zonu.

Zbog pandemije, ovog puta smo sreli manje studenata na univerzitetu. Sa maskom na licu, kretali smo se samo dozvoljenim putanjama i kako nam Sonja reče, prava je sreća da mogu još uvek da vežbaju, jer, u nekim kantonima, univerziteti nisu otvoreni za posete.

 Ponosna na kolege 

Sonja Marjanović dolazi iz Beograda. U Cirihu je tek godinu dana, ali kroz razgovor sa njom stekli smo utisak da je mnogo duže u ovoj zemlji. Dobro se snalazi sa nemačkim jezikom, uklopila se u društvo i kaže da ne oseća nikakvu razliku među kolegama, a da se i oni odnose prema njoj zaista divno. Cirih joj se odmah dopao, živost grada je podseća na Beograd koji joj u ovo doba korone, jako nedostaje. Otkrila nam je da ima mnogo kolega iz Srbije na fakultetu na koje je izuzetno ponosna.

"Kada sam došla ovde, neke sam ljude već znala, nije trebalo dugo da upoznam i ostale kolege iz naše zemlje. Jako sam ponosna na njih, jer imaju znanje, talenat, pozitivan duh...Rekli su mi da će mi naše „ić" možda biti kamen spoticanja na ovim prostorima, ali nisam stekla takav utisak, bar do sada. Nisam još uvek upoznala srpsku zajednicu, udruženja, ali svakodnevno upoznajem pojedince i velika je radost kada čujem maternji jezik u svetu", kaže Sonja.

 Zašto baš muzika kao životni poziv?

"Ja sam kao dete bila veoma svestrana. Sve me je zanimalo. Inače, potičem iz porodice koja uopšte nije povezana sa muzikom, ako izuzmemo klavir, koji je, eto, stajao u kući. Taj klavir je bio moj prvi dodir sa muzikom i od tada je muzika moj život. Sa devet godina, kada sam upisala osnovnu muzičku školu, bilo je apsolutno jasno da će, bez obzira na sve, muzika biti moj životni poziv.

Volim muziku, i sve što je vezano za muziku, a čelo je bila ljubav na prvi pogled. Zašto, ne znam, ali čelo je zaista moja najveća ljubav. Nikada mi nije dosadno da se bavim muzikom, to je mom srcu nekako nešto najdraže. Svi znamo da deca koja se opredele za bilo koji instrument, imaju dve paralelne škole, teško je to sve ali kad nešto toliko volite crpite energiju za sve. To je, ja mislim, i preduslov za neku buduću uspešnu karijeru. Ta moja ambicija nije baš svima oko mene bila jasna, ali sam imala veliku podršku porodice.

Tata je radio od jutra do mraka, mama je radila samo pola dana i ona je bila ta koja me je vodila na probe, pratila svaki moj korak, uspeh, ispit... Ona je zaista odigrala veliku ulogu, to mi sada nedostaje, pogotovu kada su nam ostali samo razgovori preko žice", kaže Sonja.

U životu svakog od nas velike zasluge pripadaju i profesorima koji nam svojim umećem, put u život učine lakšim. Tako je bilo i sa Sonjom u muzičkoj školi Mokranjac, najstarijoj muzičkoj školi u Srbiji.

"Imala sam veliku sreću da je moj prvi profesor bio Đorđe Milošević. Ljubav prema violončelu preneo je na mene, a umeo je đacima da da vetar u leđa. Njegove jasne smernice puno su mi značile, on je probudio ambiciju u meni koja se nije ugasila do danas. Od njega sam mnogo naučila, pa zato nisu izostali nastupi, a stigle su i nagrade.

U klasi profesorke Sandre Berić sam studirala 4 godine na Fakultetu umetnosti. Puno sam naučila od nje. U tom periodu, od 18. do 22. godine sazrevate kao ličnost, a znanje koje mi je prenela dalo mi je dobru osnovu i podstaklo ambiciju da odem u Švajcarsku na dalje školovanje.

Velika sreća i privilegija je takođe biti u klasi profesorke Martine Šukan. Ona je Švajcarkinja, ali smo se nas dve od samog početka, kada smo se srele u Beogradu, razumele. Nisam tada ni slutila da će stvari ovako brzo ići i da ću nakon našeg razgovora pakovati violončelo za Cirih. Pitala me je kakvi su mi planovi, meni je u tom momentu Švajcarska bila jako daleka i nedostižna, mislila sam da to sve mnogo košta, jer kao što znam ova zemlja se ubraja u najskuplje zemlje sveta. Rekla sam joj da želim da učim i da se usavršavam. Kockice su se poklopile i eto, tu sam, sada. Shvatila sam da se ovde drugačije odnose prema studentima umetnosti nego u bilo kojoj drugoj zemlji, taj luksuz koji ovde imam ne može se porediti ni sa čim. Vežbati celi dan u prostorijama kad god poželimo, to su privilegije koje nisam imala u Boegradu", kaže Sonja.

 Gde sebe vidi u budućnosti?

"Još uvek nemam jasnu predstavu. Sve je ispred mene, a sve što je vezano sa muzikom volim, pa gde me muzika odvede", iskrena je Sonja.

Sonja voli binu, voli scenu kao i pripreme za komade...kaže da su to prave psihološke pripreme, ta kreativna strana je najvažnija.

"Vrlo rado bih se posvetila i profesuri, pedagogija je nešto što me jako zanima. Što se tiče nagrada, ovde, u Švajcarskoj je svaka nagrada praćena i novčanim delom, što je velika podrška mladom studentu. Vaš minuli rad je krunisan podrškom. Ja sam nastupala po Srbiji i regionu tako da su i nagrade stizale.

Ovde sam, nažalost, došla u najgorem periodu, stvarno ne znamo kada će biti kraj pandemiji i mnogo mi nedostaju živi nastupi i publika. Eto, mi sada vežbamo da budemo spremni za koncert, ali ta neizvesnot ubija, jer sve može biti otkazano u poslednjem momentu. Ali, bez obzira na sve, mi vežbamo, a postoji mogućnost da se koncerti snime. Za profesionalne umetnike postoje novčane odštete, nikada to nije dovoljno, ali ima i zemalja gde umetnici ne dobiju ništa...Svakako treba istaći da umetnike moramo podržati, nekako mi se čini da su umetnici najlakše „otpisani" kada je ova pošast počela. Umetnost je lek, umetnost je nešto što nam pripada i ne smemo se odnositi prema njoj kao prema luksuzu, već kao ljudskom pravu. A bez muzike bi ovaj svet bio jedno tužno mesto...", ističe mlada umetnica.