понедељак, 09.09.2019, 09:25 -> 11:28
Извор: Љубинка Перинац Станков/ "Наша реч", Темишвар
Stablo vere staro 2000 godina ne možeš tek tako srušiti
Njegovo preosveštenstvo episkop budimski i administrator temišvarski g. Lukijan dobitnik je "Posebne bazjaške povelje" za 2018. godinu, koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji. Prenosimo intervju koji je sa vladikom Lukijanom uradila Ljubinka Perinac Stankov iz temišvarske "Naše reči".
Slušali smo pre neki dan Matiju Bećkovića u belobreščanskoj crkvi kako kaže da je Srpska crkva krov srpskog naroda. Koja je po Vama uloga Srpske crkve u životu našeg naroda?
Crkva se uvek trudila u svim vremenima i na svim meridijanima, pa i kod Srba u Rumuniji, da bude dobra mati svoga naroda. Ona svoje vernike gleda kao na svoja čeda. I muško, i žensko, članovi naše crkve, ako su Božji, onda su i Crkvini.
Dobitnik ste „Posebne bazjaške povelje". To je možda i najveće priznanje Srba u Rumuniji. Sa kojim ga osećanjem primate?
Ne znam čime sam ga zaslužio. Jeste da volim da čitam, ali se bavim knjigom i pisanjem, odnosno prevođenjem tek poslednjih dvadeset godina. To je bio deo mog rada. Imao sam male Eparhije. Nisu bile milionske, kakve su imali drugi arhijereji, vremena je bilo napretek. Prevođenje knjiga na savremeni jezik jeste potreba i meni je to prevođenje pričinilo zadovoljstvo. Povelja jeste čin priznanja nečijeg rada, a praznik Preobraženja Gospodnjeg je praznik svetlosti. Tesno je povezano sa kultom i kulturom, samim tim i sa književnošću i sa „Bazjaškom poveljom". Baš mi je drago što su ljudi u Savezu Srba u Rumuniji odlučili da baš na ovaj praznik dodeljuju ovako visoko priznanje i baš na ovom mestu, na dan kad se preobražavaju i priroda, i ljudi. Radujem se što sam i ja bio dostojan ovakvog priznanja.
Srbi u Rumuniji imaju 53 crkve i 5 manastira. Prava je radost gledati kako se veliki broj naših hramova poslednjih nekoliko godina obnavlja i popravlja. Da napomenem i da Vladičanski dvor nikad lepši no sad nije bio. To su naši temelji koji se učvršćuju da bi trajali i narednim generacijama. No, kako stvari izgledaju iznutra? Jeste li zadovoljni radovima ili bi to moglo biti bolje?
Ja sam u duši vojnik. Sada sam Hristov vojnik, a bio sam vojnik i u uniformi. Sećam se da su nam oficiri govorili: „Vrlo dobro vojniče, a može i bolje." Tako i ja sam sebi kažem, da uvek može i bolje. Ovo je korak preko praznine duboke pedeset godina i jednoumlja koje je dovelo do takve situacije i takvog propadanja. To vreme, kada se ništa nije radilo, treba da se premosti. Naravno, to svi znate, u Rumuniji se ne preliva novac. Država Rumunija ima svojih izdataka. Rumunska crkva radi na obnavljanju svojih objekata. Zida nacionalnu katedralu, tako da je pomoć od matične države dobrodošla. Srbija pomaže koliko god može. Svakako nas mnogo posla čeka. Svestan sam da u toku mog života neću završiti posao. Neko će, nadam se, nastaviti ovo što smo mi započeli.
Recite mi šta je od naših crkvenih objekata koji se renoviraju najugroženije? Gde treba pod hitno izdvojiti finansije i pažnje?
Naravno, postoje prioriteti. Svakome je njegova crkva draga. Vama gde ste Vi kršteni, meni gde sam ja kršten, a nekom trećem je njegovo najdraže, ali realno, treba sabrati i sagledati gde smo najugroženiji. To su konkretno naši manastiri. Oni su važni jer prevazilaze okvir jedne parohije. To je, na primer, manastir Sirinje, pa Čakovačka crkva, koja je vezana za ime Dositeja Obradovića. Imamo i kapelu naših vladara Obrenovića, koja je u veoma jadnom stanju u Rudni. Nezavisno čije je ona danas vlasništvo, tamo su naši grobovi.
Pomenuli ste Sirinje. To je manastir, gde su ostali samo temelji. Kakvi su Vam tu planovi?
Nama je veoma bitno da od Sirinja ne odustanemo. Da narod oseti brigu crkve za tu svetinju. Vremena nam nisu uvek bila naklonjena. Nekad su se crkve zidale, a nekad su se i rušile. To je slučaj Sirinja. Ono koliko za sada možemo da uradimo jeste da naučimo narod da se vezuje za tu svetinju. Da naši sveštenici dolaze, bez obzira što postoje samo temelji. I Sveti Aranđeli su samo temelji koje je car Dušan gradio, ali je to svetinja za sve nas.
Crkvi su važni objekti, ali ona je i živa jer u njoj su ljudi. Kakvi su Srbi u Rumuniji kao vernici?
Ako bismo gledali procentualno, možemo reći da u naše crkve dolazi najviše naroda u poređenju sa svim ostalim srpskim crkvama. Tako da ja mogu da blagodarim Bogu da je takav narod. Lako je u Rumuniji jer je Rumunija pravoslavna zemlja i sve miriše na tamjan. To ne znači da nema onih kojima tamjan smeta. Pa i krst im smeta. Ali toga ima, nažalost, svuda u svetu.
Vaše preosveštenstvo, svaki je vladika jednom bio dete koji je na ovaj ili onaj način došao do prekretnice i izabrao životni put. Gde su počeci Vašeg hristoljublja, Vaše vere i puta prema služenju Hristu?
Ništa nema bez Božjeg promisla i plana. Ja sam rođen u školi, a škola je bila pored crkve. To znači da sam, kad bih otvorio prozor da vidim svet, prvo ugledao crkvu ispred sebe. Crkva je naravno imala portu. U njoj je bio crkvenjak sa trinaestoro dece. Dvoje-troje njih su sa mnom išli u razred. Kroz igru sa njima stigao sam do zvonika, a kasnije sam došao i do pevnice. Posle završetka gimnazije put me odveo na Pravni fakultet, a odmah posle i na Teologiju. I bilo je mnogo ljudi koji su svojim pozitivnim primerom uticali na mene da izaberem sveštenički put, a posebno i monaški. Svakako su to dragi ljudi za koje se svakodnevno molim jer ih je većina otišla sa ovog sveta. I što je veoma bitno, moja okolina me je podržavala. Moja porodica takođe. Došli su kod mog oca predstavnici vlasti, on je bio prosvetni radnik, a vremena su bila komunistička, pod Titom. Došli su u školu pa ga pitali: „Vaš sin ide za popa? Da, odgovoio je. On je punoletan. Ima prava da uči ono što želi. Imate li nešto drugo mene da pitate? Ako nemate, završili smo razgovor." I nije bilo lako. Naši studenti nisu tada imali prava na zdravstveno osiguranje, na menzu, na povlasticu za gradski saobraćaj. Na nas su gledali kao na građane drugog reda.
Ako biste danas sreli jedno takvo dete, nalik na Vas, koje pokazuje svoju ljubav prema Hristu i svojom voljom pronalazi put prema crkvi, šta biste mu rekli i kako ga uputili?
Deci ima mesta u crkvi jer to su Hristove reči da se deca puste da dođu Hristu. Ja sam za to da se svakako deci da odgovarajuće mesto u Crkvi. Ako su muškarci, treba im reći da uđu u oltar, a ako su devojčice - da stanu za pevnicom da ih ceo svet vidi. Lepe su i lepo pevaju. Posebno bih mlade pozvao u crkvu, tinejdžere. Oni su posebna briga za Crkvu jer je hiljade negativnih sila koje ih vuku nadole, vuku u ponor i samo je jedna sila, sila vere u Boga u stanju da ih izvuče iz toga ponora. To je uloga Crkve. I kad kažem Crkva, ne mislim tu samo na sveštenike, nego na svakog ko oseća da pripada našoj svetosavskoj crkvi. Udarci stižu sa svih strana, treba stati uz to jedno drvo koje jeste naša vera. Jer stablo koje je staro 2.000 godina ne možeš tek tako srušiti. Tu je naša snaga.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар