Novi putevi – Roy Hargrove

Jedan od njegovih najdubljih ranih uticaja bila je poseta njegovoj osnovnoj školi saksofoniste Dejvida „Fethed“ Njumena, koji je nastupao kao prateći muzičar u bendu Reja Čarlsa. Din Hil, nastavnik muzike u osnovnoj školi,  naučio ga je da improvizuje i svira sola, a sam Hargruv nazivao ga je svojim „muzičkim ocem“. Drugi veliki uticaj na njega imala je muzika Fredija Habarda.

Otkrio ga je Vinton Marsalis kada je posetio Srednju školu za scenske i vizuelne umetnosti „Buker T. Vašington“ u Dalasu.

Svoje muzičke studije nastavio je na prestižnom bostonskom „Berklee College of Music“, ali je ubrzo prešao u „Novu školu“ u Njujorku, što mu je omogućilo da često posećuje džez klubove u Grinič Vilidžu i učestvuje na džem-sešn svirkama, posebno u „Bradley's“, gde je svirao zajedno sa mnogim svojim mentorima i herojima.

Njegov prvi studijski snimak nakon preseljenja u Njujork bio je sa saksofonistom Bobi Votsonom, za Votsonov album „No Question About It“. Ubrzo nakon toga, snimao je sa bendom „Superblue“, u kojem su učestvovali Votson, Malgru Miler, Frenk Lejsi, Don Sikler i Keni Vošington.

Debitantski album, kao bendlidera, „Diamond in the Rough“, objavljen je 1990. godine. Ovaj album, i tri naredna snimka koje je Hargruv producirao za „Novus“ sa svojim kvintetom, bili su među komercijalno najuspešnijim džez snimcima početkom 1990-ih i učinili su ga jednim od traženih džez izvođača. Upravo u to vreme, Hargruv je bio na vrhu kategorije „Zvezda u usponu – truba“ u anketi kritičara magazina „DownBeat“ 1991, 1992. i 1993. godine. Postao je povezan sa „Mladim lavovima“, grupom džez muzičara u usponu – uključujući, između ostalih, Markusa Robertsa, Marka Vitfilda i Kristijana Mekbrajda – koji su, prihvatajući temelje džeza, svirali uglavnom bi bap, hard bap i standarde iz čuvene pesmarice „Great American Songbook“. Više „Mladih lavova“, uključujući Hargruva, formiralo je grupu „Jazz Futures“.

Hargruv je takođe bio vođa „The Jazz Networks“, ansambla američkih i japanskih muzičara koji je objavio pet albuma između 1992. i 1996. godine, a na kojem su učestvovali i drugi značajni džez umetnici, uključujući Entonija Harta, Rodnija Vitakera i Džošuu Redmana. Tokom ovog perioda, on je takođe učestvovao u nekoliko pojedinačnih snimaka na albumima „New York Stories“ sa Denijem Gatonom i Bobijem Votsonom i „Pride of Lions“ sa Filipom Bejlijem, Bilijem Čajldsom i Tonijem Vilijamsom.

Zatim se nižu uspesi, prvi album „With the Tenors of Our Time“ sa Džoom Hendersonom, Stenlijem Tarentajnom, Džonijem Grifinom, Džošuom Redmanom i Brenfordom Marsalisom. Ubrzo nakon toga, objavio je svoj drugi album za „Family“, a  iste, 1995. godine  eksperimentisao je sa trio formatom na albumu „Parker's Mood“, snimljenom sa basistom Kristijanom Mekbrajdom i pijanistom Stivenom Skotom.

Formirao je „Roj Hargruv Big Bend“ da bi nastupio na festivalu „Panasonic Village Jazz“ u Njujorku, koji je i posle njegovog odlaska nastavio da snima i nastupa širom sveta, predstavljajući aranžmane Hargrouvovih kompozicija za big bend, kao i njegove omiljene pesme savremenika.

Bio je dvostruki osvajač „Gremi“ nagrade - za najbolje izvođenje latino džeza 1998. godine i za najbolji džez instrumentalni album 2002. godine.  Sa progresivnim muzičarima Kristijanom Mekbrajdom, Nikolasom Pejtonom i Frankom Katalanom uveo je džez u modernu muziku brišući granice između mejnstrim zvuka i andergraund, hip-hop, neo-soul pravaca. Usled slabog  zdravlja i zloupotrebe supstanci, otišao je jako prerano, ostavivši iza sebe muziku po kojom će se pamtiti.

Bio je gost u Beogradu, u Sava centru, kao i na „Nišvilu“ i na „Pančevačkom džez festivalu“.