Muzika viva – Dani nove kamerne muzike u Vitenu 2025

Prvo delo izvedeno na koncertu bila je kompozicija „Scrunchy Touch Sweetly to Fall“ britanskog autora Aleksa Pakstona. Ovaj kompozitor, improvizator i trombonista poznat je po „maksimalističkom“ stilu, u kojem spaja savremenu klasičnu muziku sa džez improvizacijama, estetikom video igara, ali i energijom koju kritičari porede sa crtanim filmovima. Tako i u ovom ostvarenju, on koristi najrazličitije izvore zvuka: od actečkih zviždaljki, igračaka, preko dram mašine, semplova, do glasova pevača koji nastupaju na sceni. Kritičari su delo opisali kao „zvučnu krađu simfonijskih razmera“ i „ekstravagancu u tehnikoloru“, dok je sam Pakston delo uporedio sa prejedanjem slatkišima – koje je intenzivno, preslatko i obuzimajuće.

Druga tačka na koncertu bilo je ostvarenje „Šavrion“ nemačke kompozitorke Lucije Kilger. U ovoj kompoziciji autorka istražuje granice između akustičkih instrumenata i digitalne manipulacije zvukom, stvarajući neobične zvučne pejzaže. Delo je napisano za limene duvače, gudače, klavir, udaraljke i elektroniku, kojom Kilgerova transformiše prirodnu boju tona instrumenata.

U kompoziciji „Povedi me u Fankitaun“ Klemensa K. Tomasa, ovaj nemački umetnik mlađe generacije bio je inspirisan jednim od najmonstruoznijih videa koji se može pronaći na internetu, a koji nosi naziv disko hita „Fankitaun“. U njemu je prikazano kako članovi meksičkog kartela muče jednu osobu, a kao muzička podloga ovih jezivih prizora, odabran je veseo hit iz osamdesetih godina. Iako je originalni video uklonjen sa svih najvećih platformi i dalje kruži mrežama, u vidu video-snimka, ali i narativnog opisa događaja, te „rekonstrukcija“ u kojima veoma mladi dečaci oponašaju dešavanja na snimku. Provlačeći događaj kroz takav „filter“ oni čine ekstremno nasilje pogodno za konzumaciju šire publike, pošteđujući je direktne konfrontacije sa brutalnim scenama, ali i pretvarajući nasilje u zabavu. Kompozicija „Povedi me u Fankitaun“ Klemensa K. Tomasa predstavlja autorovo lično suočavanje sa nasiljem koje je posredovano putem medija i njegovim posledicama. Delo je napisano za veliki ansambl i elektroniku, kao i video rad u kojem narator objašnjava o kakvom se sadržaju radi i upozorava publiku.

Svoje multimedijalno delo „Bez soli“ Džesi Marino bazira na Violinskom duu broj 23 Bele Bartoka, tačnije na tonskim visinama koje ona produžuje i distorzira do ivice prepoznavanja. Dok sa jedne strane, ona striktno prati harmonsku progresiju koja je postojala u Bartokovoj kompoziciji, zvuk dve violine se provlači kroz filtere koji naglašavaju različite tonove akorda. Ovom zvuku se pridružuju i ostali članovi ansambla, udvajajući tonove ili svirajući ih za oktavu više, čime se stvara masivan zid zvuka.

Koncert je završen delom „Terminally Online Aliens“ Nikolasa Bergea. Naslov dela direktno referiše na internet sleng sintagmu "terminally online" kojom se opisuje osoba koja provodi previše vremena na internetu do te mere da gubi kontakt sa stvarnošću. On upućuje na fenomen digitalne izolacije, jer konstantan boravak na mrežama stvara osećaj „vanzemaljskog“ otuđenja od fizičkog sveta. Ovo prezasićenje digitalnom kulturom, svoju reperkusiju ima i na samu strukturu i sadržaj muzičkog toka dela – Berge imitira glič efekte, sa brzom promenom percepcije i fragmentarnom prirodom digitalnih informacija, podražavajući stukturu „feed-a“ u kojem se kratki, nepovezani muzički segmenti smenjuju velikom brzinom, dozvoljavajući nam da brzo konzumiramo informacije na interentu. Kroz muzički tok se provlače citati Bahove muzike, ali i „stok“ numera – generički stvorenih melodija koje se koriste u video klipovima na internetu, pokazujući kako u "terminally online" svetu klasična dela gube svoj originalni kontekst i postaju samo fragmenti informacija u beskonačnom digitalnom nizu.

Urednica emisije: Ivana Neimarević