Operska sezona Euroradija 2024/25 – Rihard Štraus: Arabela

„Arabela” je poslednja u nizu opera na kojima je Štraus radio sa libretistom i dramskim piscom Hugom fon Hofmanstalom, počev od 1909. i „Elektre” i trebalo je da autorskom tandemu obezbedi uspeh kakav je, 1911, imala njihova komična opera „Kavaljer s ružom”. No, od samog početka rada na novom delu, zadesili su ih tragični događaji: Hofmanstalov sin Franc ubio se par dana nakon što je pesnik poslao kompozitoru finalnu verziju libreta prvog čina, a samo nekoliko dana docnije Hofmanstal je, ophrvan tugom, preminuo od moždanog udara. Iz poštovanja prema vernom saradniku Štraus je odlučio da komponuje delo prema raspoloživom materijalu u kome su drugi i treći čin bili u vidu više ili manje razrađenih skica, iako su na prvom činu, koji je dramatruški najuspeliji, radili vrlo pomno razrađujući ga do najsitnijih detalja. Nažalost, „Arabela” nije ponovila trijumfalni uspeh „Kavaljera s ružom”, mada ju je publika toplo pozdravila na premijeri koja je održana u Državnoj operi u Drezdenu 1933. godine, u prvim mesecima po upostavljanju Trećeg Rajha. Opera je u posleratnom periodu ostala pre svega popularna u bečkom kontekstu, gde su je uz posebno odobravanje publike tumačili Liza dela Kaza kao Arabela i Ditrih Fišer Diskau kao Mandrika.

Štraus i Hofmanstal su se u ovoj operi, posle metafizički intoniranih „Žene bez senke” i „Egipatske Jelene”, vratili u bečki milje. Hofmanstal je za ovu priliku spojio nekoliko svojih prethodnih skica i ideja – poput one o sedmanestogodišnjoj devojci koja se ponaša kao dečak i zaljubljuje u odbačenog udvarača svoje starije sestre, koji je, inače, slovenskog porekla. To će u „Arabeli” postati Zdenka, odnosno Zdenko, dok će udvarač prerasti u lik hrvatskog veleposednika Mandrike. Takođe, stvaralački duo je iskoristio i jednu od bečkih instituacija u XIX veku – Fijakerbal kao mesto dešavanja, radi postizanja pitoresknog efekta. Štraus je, po svom običaju, imao na raspolaganju dva soprana – stidljivu, mladu Zdenku i samu Arabelu, čija transformacije od kokete do zaljubljene mlade čini srce dramskog zapleta. I pored izuzetno nadahnutih muzičkih stranica, Štraus u ovoj operi ne postiže pravu meru između komedije, u ključu bečke operete i psihološke drame. Sama Arabela je, kao i Zdenka, junakinja koja se opire savremenom feminističkom čitanju – prelazeći put od samouverene devojke do buduće supruge koja se raduje svojoj "potčinjenosti", ukazujući pre na Štrausovu dramatrušku sklonost ka "apoteozi" glavne heroine, koju je nasledio iz vokabulara nemačke romantične opere, a posebno iz postavki vagnerovske muzičke drame.

Urednica Ksenija Stevanović