Vokalni sat

Najveći uzor ovog kompozitora bio je Rihard Vagner, koji mu je još na početku karijere pružio podršku i ohrabrio ga da se upusti u veće muzičke forme. Iako je Volf u početku verovao da umetnička veličina leži u grandioznim strukturama, s vremenom je pronašao svoj autentični izraz u umetničkoj pesmi. Njegova introspektivna priroda i nemiran duh vodili su ga ka sažetim, emotivno intenzivnim formama, u kojima je, uprkos sopstvenim sumnjama, njegova umetnost dostigla punu zrelost i prepoznatljivost. 

Volfove pesme karakteriše sposobnost da u nekoliko strofa izraze širok dijapazon muzičkih ideja i snažan emotivni naboj. Njegov dar za povezivanje poezije i muzike ogleda se u preciznosti s kojom je nalazio idealno muzičko rešenje za stihove koji su ga nadahnjivali. Iako je tokom života napisao samo jednu, ne naročito uspešnu operu – Korehidor – njegova sklonost da pesme pojedinih pesnika, poput Getea, Merikea, Ajhendorfa i Gajbela, organizuje u tematske cikluse i otkrije skrivene veze među njima, otkriva ga kao izuzetnog dramaturga u malom – tvorca muzičkih drama u minijaturi.

Na početku svoje umetničke karijere, Volf je stvarao lirske pesme u duhu velikih prethodnika – Franca Šuberta i Roberta Šumana. Posebno tokom perioda veze sa Vali Frank, pisao je lidove koji su toliko vešto oponašali stil njegovih uzora da su gotovo mogli biti smatrani autentičnim delima tih majstora. Veruje se da je njegov izbor poetskih tekstova u ranim godinama – koji su često tematizovali greh, patnju i duhovnu teskobu – bio delimično oblikovan i saznanjem da boluje od sifilisa, bolesti koja je ostavila dubok trag u njegovoj psihi i umetnosti.

Ljubav prema Vali Frank, koja nikada nije bila u potpunosti uzvraćena, rezultirala je nizom emocionalno produbljenih, čak i filozofskih pesama, koje kritika danas posmatra kao svojevrstan nastavak Vagnerovog ciklusa Pet pesama Matilde Vezendonk. Ipak, Volf je znao da pokaže i vedrije lice – pisao je i lagane, duhovite pesme, svesno se udaljavajući od tamnijih tonova koji su obeležili njegov rani opus.

Godina 1888. označila je prekretnicu u Volfovom stilu i karijeri. Ciklusi pesama na stihove Merikea, Ajhendorfa i Getea odveli su ga dalje od Šubertove jednostavne, dijatonske lirike ka onome što su savremenici nazivali „Volfovim urlikom”. Posebno je u pesmama baziranim na Merikeovim stihovima uspevao da iskaže svoju kompozitorsku veštinu – raznovrsnost tema odgovarala je njegovoj sklonosti ka prilagođavanju muzike tekstu, mračni humor poklapao se s Volfovim duhom, a pesnikova slikovitost i pronicljivost zahtevale su širi spektar izražajnih sredstava. U kasnijim delima, Volf se sve manje oslanjao na tekst kao osnovu muzičke strukture, a sve više na sopstvene, čisto muzičke ideje. Kasniji ciklusi pesama na španske i italijanske tekstove oslikavaju to kretanje ka „apsolutnoj muzici”.

Autorka emisije Tamara Simović