Uskršnja nedelja Euroradija – J. S. Bah: Pasija po Mateju

Sajmon Retl je jednom rekao da ako bi morao da ponese samo jedno muzičko delo na pusto ostrvo da bi to bila Bahova Pasija po Mateju. Po njemu, ovo ostvarenje je duboko i izuzetno lično „duhovno putovanje”, a muzika koju je Bah napisao „najbliža savršenstvu”. Sajmon Retl, inače šef-dirigent Simfonijskog orkestra Bavarskog radija je tri godine pripremao izvođenje koje ćete čuti, odabravši i izuzetnu podelu solista sa kojima ga povezuje dugogodišnje razumevanje i saradnja. To su tenor Mark Padmor, koji je više puta dokazao da je jedan od najubedljivijih Evanđelista naše epohe, a pored njega čućete i soprana Kamilu Tiling, mecosoprana Magdalenu Koženu, tenora Endrua Stejplsa, baritona Roderika Vilijamsa i baritona Georga Nigla kao Isusa Hrista.

Pasija po Mateju je jedan od vrhunaca Bahovog stvaralaštva i spada u red najkompleksnijih i izvođački najizazovnijih kompozicija stvorenih u okviru korpusa zapadne duhovne muzike, kako zbog višeslojnih registara simbolike, teoloških poruka, muzičke invencije, tako i zbog izuzetnih dramskih i psiholoških uvida. Smatra se da prva verzija Pasije po Mateju datira iz 1727, ali da je Bah učinio više revizija, sve do konačnog oblika iz 1746. godine. Delo poseduje dva dela, kao što je to bilo uobičajeno za ovaj oblik vokalno-instrumentalne muzike, a u partituri se dešavaju stalne smene između narativnih deonica Evanđeliste, slobodnih turba horova, korala i solističkih arija. Bah potcrtava važne i emotivno snažne reči poput "raspeti", "ubiti" ili "tugovati" hromatskim melodijama i umanjenim septakordima, dok je instrumentalna pratnja u arijama gotovo svuda provocirana samim tekstom ili raspoloženjem koje treba dočarati, kao i teološkom simbolikom.

Pasija po Mateju se završava scenom pred grobnicom i potresnim, dramatičnim, horom „Sedimo uplakani i zovemo te”. Na poslednje reči – „zadovoljne, ovde će oči usnuti” – Bah je u rukopisu, sopstvenom rukom, što je inače bio redak slučaj sa njegovim autografima, dodao oznaku za dinamiku – pijano, pju pjano, pjano pjanisimo (tiho, što tiše, najtiše), čime je hteo da dočara neizrecivu tugu čovečanstva, pa i svojevrsan muk, pred Hristovom žrtvom.

Urednica Ksenija Stevanović