Žene u muzici – Agate Baker Grendal

Rođena je 1847. godine u Holmestrandu, gradu na jugu Norveške kao Agate Ursula Baker, u imućnoj porodici koja je negovala naklonost ka umetnosti: njene dve sestre su bile slikarke, a jedna solo pevačica. Po preseljenju u Kristijaniju (današnji Oslo) pohađala je časove klavira i kompozicije kod istaknutih norveških muzičara tog vremena, među kojima je bio i Ludvig Matijas Lindeman. Godine 1865. preselila se u Berlin kako bi na tamošnjoj Muzičkoj akademiji studirala kompoziciju u klasi Riharda Virsta, a klavir kod Teodora Kulaka. Još u toku studentskih dana privukla je pažnju svojim maestralnim izvođenjem solističke deonice u Betovenovom Emperor koncertu, a potom je veliki uspeh imala 1868. godine u Oslu kada je ovo delo izvodila sa orkestrom kojim je dirigovao Edvard Grig, a koji će joj vremenom postati i jedan od bliskih prijatelja. Naredne godine publici se predstavila i kao kompozitorka, kada je na jednom od koncerata na kojima je dirigovao Grig izvela svoje autorsko ostvarenje – Andante kvazi Alegreto za klavir i orkestar, a ovo delo je toplo prihvaćeno u krugovima stručne javnosti.

Želja za dodatnim usavršavanjem odvela ju je 1871. godine u Firencu kod Hansa fon Bilova, a potom i u Vajmar, gde je 1873. pohađala časove klavira i komponovanja kod Franca Lista. Već u tom periodu počela da gradi zavidnu karijeru koncertne pijanistkinje nastupajući u nordijskim zemljama, a takođe je sa velikim uspehom svirala u Londonu, Parizu i lajpciškom Gevandhausu.

Godina 1875. donela je Agati Baker Grendal uspeh na ličnom i profesionalnom planu: stupila je u brak sa horskim dirigentom i profesorom pevanja Olausom Andreasom Grendalom, a primljena je i na Kraljevsku švedsku muzičku akademiju. Međutim, porodični život ju je primorao da ograniči svoju koncertnu aktivnost i da se, u meri u kojoj joj je slobodno vreme to omogućavalo, usredsredi na komponovanje i pedagoški rad. U ovom periodu dobila je i ponude za mesto profesora na Institutu Pibodi u Baltimoru i Muzičkog instituta u Helsinkiju, ali je odlučila da ih odbije kako bi se posvetila porodici.

Kada je pozvana da na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. odsvira Grigov Klavirski koncert, nastup Agate Baker Grendal vodeći muzički kritičari tog vremena označili su kao neponovljiv, a Džordž Bernard Šo proglasio ju je jednom od najvećih pijanistkinja devetnaestog veka. Izvori ističu da je stručna javnost bila složna u stavu da je na koncertu trebalo da budu predstavljena i njena autorska ostvarenja u kojima je pokazala izuzetnu emotivnost, dobro vladanje formom i poštovanje simterije u oblikovanju muzičkog toka. Međutim, ovo je i period u kojem se suočila sa zdravstvenim problemima vezanim za oštećenje sluha, a koji su joj onemogućili potencijalne nastupe na evropskim koncertnim pozornicama. Poslednje koncerte održala je u Švedskoj i Finskoj 1901. godine. No, uprkos ograničenjima, Agate Baker Grendal nije želela da napusti muziku; nastavila je da komponuje i predaje, a među njenim učenicima bile su Erika Stang, Berta Taper, kao i njen sin Fritjof Baker Grendal, kompozitor i pijanista koji se posebno zalagao za promovisanje njenog stvaralaštva. Zanimljiv je podatak da je podržavala Sifražetski pokret u Norveškoj, kojem je 1900. godine posvetila kantatu Novogodišnja zora. Preminula je u Oslu 4. juna 1907.

Opus Agate Baker Grendal broji oko četiri stotine dela, u kojima je najveći broj klavirskih komada i solo pesama. Dok ostvarenja iz ranog stvaralačkog perioda odlikuje romantičarski muzički jezik i pijanizam evropske scene 1850-tih, u zreloj fazi Agate Baker Grendal anticipira neke od impresionističkih ideja ranog dvadesetog veka, pa su je pojedini kritičari označili i kao jednu od prvih norveških impresionistkinja. Pored toga, važno je istaći da su je poetski senzibilitet i vešto vladanje romantičarskim muzičkim jezikom uvrstili i među najbolje skandinavske kompozitore solo pesama, a one su često bile na repertoarima istaknutih umetnika i nakon njene smrti.

Urednica Irina Maksimović Šašić