Muzika viva – Dela Arva Perta

Enigmatičnost muzike Arva Perta i navika da izbegava kontakte sa medijima, stvorili su oko lika ovog umetnika misterioznu auru. Rođen 1935. godine u mestu Paide, u tada još uvek nezavisnoj Estoniji, mladost je proveo u Sovjetskom Savezu, gde je studirao na Konzervatorijum u Talinu, u klasi Heina Elera. Ovaj kompozitor, učenik Glazunova, podsticao je svoje đake da se upuštaju u eksperimente sa novim stilovima i kompozicionim tehnikama, te je Pert, posle niza studentskih dela napisanih pod jakim uticajem Prokofjeva i Šostakoviča, već 1960. komponovao svoje prvo dodekafonsko delo – Nekrolog, koji je ujedno bio prva dvanaesttonska kompozicija nastala u Estoniji. Šezdesetih godina, Pert pravi prvi zaokret u svojoj poetici i to ne zbog intervencija spolja, odnosno uticaja političke represije, već iz sasvim ličnih umetničkih preispitivanja, napuštajući striktnu dodekafonsku tehniku u korist heterogenijeg avangardnog izraza. On tada počinje da meša serijalizam sa tehnikom kolaža, uvodeći u svoje kompozicije citate dela drugih autora. Krajem ove decenije, međutim, započinje osmogodišnji prekid u njegovom stvaralaštvu, tokom kojeg autor intenzivno počinje da proučava srednjovekovnu i renesansu muziku – gregorijanski koral, trianestovekovni organum, motete Obrehta, Okegema i Žoskena de Prea, učeći „da pronađe kosmičke tajne skrivene u umetnosti kombinovanja dve, tri note”. U trenutku kada su sovjetski kompozitori konačno prigrlili serijalizam, Pert se 1976. godine pojavljuje sa kompozicijom Za Alinu za klavir, komponovanom u novom, tintinabula stilu, koji nije napustio do danas. Tintinabula stil, ili tintinabulacija, čiji naziv potiče od latinske reči za zvona, označava specifičan kompozicioni postupak koji je Pert razvio. Iako sama muzika podseća na zvuk zvona, ovaj termin ima i metaforično značenje – on opisuje stil koji je sačinjen od najčistijih i najelementarnijih muzičkih elemenata. Pre svega, to je tonalna muzika, u koju je vraćen trozvuk kao osnovna gradivna čestica, ali sada uklopljen u sasvim drugačiju sintaksu. U svom najjednostavnijem vidu tintinabula stil karakterišu dve linije koje su blisko povezane i uslovljene. Ovakav postupak omogućava stvaranje harmonske stabilnosti, melodijskog pokreta, kao i povremenih iskričavih disonanci.

Ovaj estonski autor je 1980. godine emigrirao iz Sovjetskog Saveza u Austriju, a zatim se preselio u Berlin gde i danas živi i radi. Na Zapad je došao kao potpuno nepoznat autor. Tek 1984. godine izdavačka kuća ECM objavljuje snimke Pertove muzike, i to nekih od najpoznatijih dela ovog autora: Fratri, Kantusa u spomen Bendžamina Britna i Tabula rasa. Javnost je istovremeno bila impresionirana, ali i zbunjena. Nisu znali da li da njegovu pojavu tumače kao istočnoevropski izdanak američkog minimalizma ili kao sasvim autonomnu pojavu. Sledeći Pertov album je definitivno raspršio sve iluzije o njegovom minimalizmu kao kopiji američkog – bilo je očigledno da je njegova estetika nastala pod uticajem srednjovekovnog pevanja i obreda ruske pravoslavne crkve. Iako je redukovanje sredstava činilo „da deluje kao minimalista”, želja da iz svake note izvuče maksimum ekspresivnosti bila je potpuno strana minimalistima. Da bi se napravila distinkcija između ovog, i hiperaktivnog minimalizma amerikanaca, skovana je i sintagma „duhovni minimalizam”, ili „novi spiritualizam” kojim se danas definiše Pertova, ali i muzike još dvojice autora sličnih poetika – Džona Tavenera i Henrika Goreckog.

Dela svih ovih autora snažno se oslanjaju na muziku prošlosti – na korale, dvoglase, dok i sam izbor instrumentacije sugeriše da je reč o muzici koja je nastavak viševekovne prakse. Ali, osim „radikalne” duhovnosti, u samoj muzici nema ničeg „radikalnog”. Čak su i disonance „umekšane”, a osećaj beskrajnog ponavljanja u sporom tempu kao da obećava beskonačnost.

Urednica emisije: Ivana Neimarević