Alkesta na operskoj sceni

Muzika za pozorišni komad Alkesta predstavlja Hendlov jedini zaokruženi opus u ovom žanru. Tekst predstave je, po Euripidovom originalu, napisao Tobijas Džordž Smolet, dok je Hendl komponovao muziku u decembru 1749. i januaru 1750. godine. Iako su probe za predstavu započele u Kovent gardenu, do premijere nikada nije došlo. Andegdotalni izvori upućuju na to da je Hendlova muzika bila izvođački zahtevna za pozorišnu trupu, ali danas istraživači pretpostavljaju da su producenti predstave, za koju je trebalo da bude izrađena dragocena scenografija, povukli iz straha kako će londonska publika reagovati na Euripidov predložak. Hendl je u narednim godinama upotrebio većinu muzičkok materijala za Alkestu u drugim delima, pre svega u dramskoj kantati Herkulov izbor. Partitura Alkeste je obimna – sadrži ukupno devetnaest numera, uključujući uvertiru, intermeco u vidu simfonijskog stava, te plesne numere, kao i šest arija i sedam nastupa hora. Muzikom je oplemenjena scena venčanja Alkeste i Admeta u prvom činu, scene silaska u podzemni svet, kao i finale u kojem Herkul vraća Alkestu u svet živih. Posebno mesto zauzimaju arije muze Kaliope, koja se prikazuje Admetu u njegovom snu, i Nežni Morfej, sin Noći, koja svojom minucioznom orkestarskom teksturom i znalačkim vođenjem sopranske deonice pripada samom vrhu Hendlove vokalne umetnosti.

Nepune dve decenije nakon Hendlovog projekta, a skoro čitav vek nakon Lilijeve i Kinoove muzičke tragedije, žar za reformom opere serije, odnosno italijanske ozbiljne opere, ponovo će otvoriti operska vrata Euripidovoj tragediji.

Dvojac sačinjen od kompozitora Kristofa Vilibalda Gluka i libretiste Ranijerija de Kalcabiđija, koji su zajedno radili na dvoru u Beču, bio je jedan od glavnih pokretača ove reforme. Nakon svedene, eksperimentalne, opere-intermeca Orfej i Euridika, tragedija Alkesta, premijerno izvedena 1767. godine u Beču, bila je njihov pokušaj da tekovine reforme primene na celovečernju ozbiljnu operu. Predgovor za ovo delo, štampan uz libreto, ključni je tekst koji nam pomaže da razumemo Glukovu partituru. U njemu kompozitor navodi svoju nameru da muziku svede na njenu pravu ulogu, a to je u službi poezije, naglašavajući ekspresivnost teksta, te prateći dramsku situaciju. Odbacuju se, dakle, takozvani viškovi i zloupotrebe, za koje Gluk krivi taštinu pevača i komformizam kompozitora, a oblik muzičkih numera diktiraće tok drame, a ne ustaljeni formalni obrasci. Posebnu pažnju Gluk daje i samoj uvertiri, za koju ističe da je potrebno da publiku pripremi na dramsku akciju koja sledi.

Autor Srđan Atanasovski.