Muzika viva – 32. Međunarodna tribina kompozitora u Beogradu.

Koncert je započeo ostvarenjem pod nazivom Nadir aux pommes za klarinet, harmoniku, traku i video Džuli Žu, američke kompozitorke i izvođečice na instrumentu karijon – tipu zvona koja se sviraju putem klavijature. Žuova je studirala matematiku na Univerzitetu Jejl, izvođaštvo na Kraljevskoj školi za karijon u Mehelenu, a trenutno pohađa Doktorske umetničke studije kompozicije na Univerzitetu Stenford. Naslov kompozicije Nadir aux pommes je uzet iz filma Selin i Žili se voze čamcem Žaka Riveta, iz 1974. godine. Kako navodi autorka, „komad govori o prijatelju koji je veoma sličan tebi, a u isto vreme i veoma različit. Šarmantan, ponekad komičan, odnos zasnovan na saradnji i takmičenju, pri čemu oba prijatelja žele da se nametnu i da plešu na onim drugim”.

Japanska pijanistkinja i kompozitorka Miharu Ogure predstavila se ostvarenjem pod nazivom Rastvoriti... Ova umetnica danas živi i radi u Frankfurtu gde pohađa postdiplomske studije na Visokoj školi za muziku i izvođačke umetnosti, u klasi Florijana Helšera. Komad Rastvoriti… govori o raspadanju, o vremenu, koje želi da stvori nešto smisleno, ali se topi uzalud.

Sledeća numera na ovom koncertu bila je Silijens američke kompozitorke i avangardne folk pevačice Anike Sokolofski, dobitnice Gaudeamusove nagrade za 2021. godinu. Ova umetnica često piše za sopstveni glas, uključujući i niz kako autorka navodi „feministički, besnih uspavanki” pod nazivom Don’t Say a Word. U njima se obračunava sa štetnim porukama koje su se vekovima prenosile deci tako što prepevava stare tekstove uspavanki i prilagođava ih raspoloženju, kako kaže „novog, kvir doba”. U svojim istraživanjima, Anika Sokolofski, fokusira se na savremenu vokalnu muziku, koristeći pesme Doli Parton kao polazišnu tačku za nov pedagoški pristup komponovanju koji uključuje širok spektar vokalnih boja, tehnika i infleksija, izbegavajući tradicionalnu dihotomiju na impostirani, bel-kanto glas i onaj priodni, neškolovani.

Kompozicija sa kojom se predstavila na tribini u Beogradu, naziv je dobila prema reči koju je izmislio Džon Kenig, a kojom je želeo „da popuni rupu u (engleskom) jeziku – da imenuje emocije koje svi možemo da osetimo, ali za koje još uvek ne postoje nazivi”. Reč „Silijens” trebalo bi da imenuje „neku vrstu neprimetne izuzetnosti koja se pojavljuje oko nas svaki dan, neupadljivo”. Ovo osećanje autorka je osetila nakon pucnjave u njenom rodnom gradu, koje se desilo u trenutku kada je ona primala vakcinu protiv korona virusa. Kako navodi „dok je naša zajednica žalila zbog gubitka deset života, osetila sam neverovatan duh i snagu u ljudima iz svog okruženja: duboko osećanje zajedništva, brige i ljubavi dok smo podržavali jedni druge u osvit besmislenog oružanog nasilja”.

U nastavku našeg najznačajnijeg festivala savremene muzike izvedeno je delo Čudnovata petlja 2: popij čaj, deca su mrtva nemačkog autora iranskog porekla Sine Fanija Sanija. Ovaj kompozitor i gitarista u svojim delima često istražuje različite aspekte scenskog i performativnog pristupa umetničkoj praksi. U kompoziciji Čudnovata petlja 2 ispituje „ja” kao proizvod svesti i proizvod prolaska svesti kroz čudnu petlju. Kako autor navodi, „ovaj komad je drugi u nizu ostvarenja koja imaju za cilj da demonstriraju interakciju između našeg procesa razmišljanja i fizičkih pokreta naših tela. U komadu se ispituje kako apstraktna autoreferencijalnost u našem razmišljanju može da dovede do prekida veze sa realnošću”.

Koncert održan 6. oktobra prošle godine u okviru Međunarodne tribine kompozitora u Beogradu zaokružen je ostvarenjem Znakovi života za klarinet, harmoniku, traku i video Džoa Snejpa. U svojim radovima, Snejp kombinuje konvencionalne instrumente, kao i instrumente kućne izrade, sa svetlom, tekstom i videom, kako bi kreirao neobična i emotivna izvođenja. Delo koje ćete večeras čuti, napisano je tokom perioda ozbiljne bolesti autora, ali odiše tihim optimizmom. Kako autor navodi, „melodije se iscrpljuju do poliritmične kode, a njihov škripavi kolaps služi kao podsećanje da tamo gde postoji borba, takođe postoji i nada. Kao što obećava završnica komada: bol je dobro osećanje; na kraju krajeva, to je znak života”.

Urednica emisije Ivana Neimarević