Marija Čalić: Prevladavanje postmodernizma. U potrazi za izrazom (2)

Marija Čalić polazi od paradoksa koji je konstituvan kako za teoriju književnosti, tako i za književnost samu: pravila (definicije, klasifikacije) moraju da postoje, ali ako se strogo držimo pravila književni tekst se ubija, odnosno rađa mrtav. „Da bi funkcionisao”, piše Čalić, „književni tekst zahteva istovremeno uspostavljanje zajedničkih temelja i priznanje da su ti temelji uvek i jedino rastresiti i podložni preobražajima pri svakom novom podrhtavanju/pomeranju onoga što im je spoljašnje i/ili unutrašnje”. Drugim rečima, svaki književni ili književno-teorijski tekst, o čemu god da govori, uvek već govori i o sebi samom, o sopstvenim temeljima i sopstvenim uslovima mogućnosti.

Književnost Vladimira Tasića utoliko je veliko, neprestano vrenje. No, Tasićevo delo (Tasić je i značajan matematičar) obiluje i teorijskim promišljanjima okupljenim u esejima i naučnim radovima, te Marija Čalić u svome pristupu Tasićevom delu ne retko "u pomoć poziva" Tasića-teoretičara kako bi bolje objasnila Tasića-pisca. Kao model joj, pak, služi postmodernio pristup upravo da bi se postmoderna, na neki način, prevazišla. Problem je, međutim, u tome što je postmoderna dovela u pitanje (i to veoma ubedljivo) sam pojam temelja i čvrstog tla, te je prevladavanje postmodernizma iz duha samog postmodernizma – pri čemu se Čalić ne vraća na predmoderne teorije – veoma zahtevan zadatak. Utoliko nije slučajno što reč "rastvaranje" dominira ovim tekstom: rastvaranje znanja, rastvaranje identiteta, rastvaranje stvarnosti, rastvaranje jezika putokazi su koji upućuju kojom se metodom Marija Čalić služi, odnosno kojim se motivima u Tasićevom delu vodi.

Čita Dušica Mijatović.
Urednica Tanja Mijović