Žerom Rudje: Makijaveli – diplomata, dopisnik, špijun (3)

Žerom Rudje upustio se u veliki poduhvat kada je odlučio da Nikolu Makijaveliju priđe kroz njegovu obimnu i odlično sačuvanu prepisku. Makijaveli se, naravno, proučava kroz najslavnija i najpoznatija njegova dela, pre svega kroz Vladara i Rasprave o prvom desetoknjižju Tita Livija, dok prepiska služi kao drugorazredni izvor informacija, ili, opet, kao dokumentaristička podrška teorijskih spisa. Rudje, međutim, obrće perspektivu, u prvi plan ističe prepisku, a veliki Makijavelijevi spisi služe mu kao svojevrsni zaključci, ili sublimacije onoga što se nalazi u prepisci. Malo je reći da smo dobili jednu od najoriginalnijih, a, zašto da ne, i najuzbudljivijih knjiga o Makijaveliju u poslednjih tridesetak godina.

Iako složena, Rudjeova bi se teza mogla artikulisati na sledeći način: Nikolo Makijaveli, izaslanik Firence u nivou ambasadora – iako zbog niskog porekla nije mogao da nosi tu titulu – obavljao je zadatke na koje niko drugi, zbog opasnosti po život, nije pristajao. Makijaveli, dakle, deluje u veoma burno doba kada Apeninskim poluostrvom haraju Francuzi i Španci, a italijanske su državice uzajamno posvađane i u neprestanim sukobima. Firenca je moćna ekonomski, ali vojno je slaba, te zavisi od drugih, odnosno od sporazuma koje sklapa s velikim i manje velikim silama. U Firenci, Mediči su proterani i uspostavljena je Republika, čiji je odani službenik upravo Makijaveli. On je, dakle, izaslanik Firence najpre na dvoru Francuskog kralja, dakle u najvećoj sili toga vremena, te, kasnije, na dvoru Čezara Bordžije, koji hara Apeninskim poluostrvom i direktno ugrožava Firencu. Na svojoj strani Makijaveli nema ništa drugo osim pisanja. On, naravno, može da ponudi lični šarm, obrazovanje i hrabrost, ali to ne vredi mnogo ako ne može da ponudi nešto konkretnije. To konkretnije su upravo pisma i izveštaji koje šalje vlastima Firence. Ali ta pisma i te izveštaje presreću i čitaju, naravno, i francuski kralj i, naročito, krvoločni Čezare Bordžija. Makijaveli se nalazi između čekića i nakovnja. On je odan firentinskoj republici, te mora da govori istinu, ali šta ako se istina ne svidi Bordžiji? Glava jednog Firentinca niskog porekla ne vredi mnogo. Zbog toga se Makijaveli u svojim pismima i izveštajima obraća, istovremeno, i firentinskim vlastima i vladarima na čijim dvorovima je izaslanik. Žerom Rudje u svome strasnom tekstu analizira nijanse i Makijavelijevo umeće pisanja, pokazujući da su kod ovog slavnog Firentinca život i pisanje, najdoslovnije, bili isto.

S francuskog preveli Goran Stojanović i Ivan Milenković
Čitao je Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković