Umetnost interpretacije – Seiđi Ozava

Japanski umetnik Seiđi Ozava, bio je prvi dirigent azijskog porekla koji je stekao svetsku slavu. Pažnju javnosti privukao je 1959. godine, pobedom na takmičenju za mlade dirigente u francuskom gradu Bezansonu. Na poziv Šarla Minša, koji je bio član žirija ovog takmičenja, naredne godine je pratio letnje kurseve ovog uglednog dirigenta i Pjera Montea u Tanglvudu, osvojivši najznačajnije prizanje festivala, nagradu „Serž Kusevicki”. Ona mu je, pak, omogućila da kao stipendista potom radi sa Herbertom fon Karajanom i Berlinskim filharmoničarima, verovatno najpoznatijim ansamblom na svetu. Za samo dve godine, Ozava je od potpune anonimnosti došao do mesta asistenta Lenarda Bernstajna na čelu Njujorške filharmonije, što je bio uspon kakav gotovo nije zabeležen u istoriji, a pogotovo za umetnika koji dolazi iz Japana.

Svoj prvi samostalni angažman Seiđi Ozava je dobio 1965, kao tridesetogodišnjak, kada je postao muzički direktor Simfonijskog orkestra iz Toronta, kasnije se prisećajući podrške koju je dobio kako od ansambla, tako i publike. Iz tog perioda potiču i prva Ozavina diskografska izdanja, a među njima se posebno izdvaja Mesijanova Simfonija Turangalila, sa Ivon Lorio. Uspeh kod kritike koje je ovo izdanje imalo, ohrabrio je Mesijana da upravo Ozavi poveri premijeru njegove opere Sveti Franja Asiški 1983. godine.

Nakon Toronta, Siđi Ozava je svoju karijeru nastavio u San Francisku, rukovodeći tamošnjim Simofnijskim orkestrom, ali je njegovo ime pre svega ostalo vezano za Bostonski simfonijski orkestar na čijem čelu se nalazio čak 29 godina. Po dužini angažmana, Ozava je nadmašio i Serža Kusevickog, ostavljajući dubok trag u razvoju ovog ansambla. Sa njim je izveo više svetskih premijera dela Đerđa Ligetija i Torua Takemicua, te realizovao obimnu diskografiju, najvećim delo baziranu na delima autora XIX i XX veka.

Iako dugovečna, karijera ovog dirigenta nije bila bez skandala. Ulazio je u sukobe sa sindikatima muzičara u San Francisku, ali i sviračima NHK simfonijskog orkestra u Tokiju, koji su 1962. odbili da sviraju sa njim, nezadovoljni Ozavinim stilom i ličnošću.

U svojoj domovini, Ozava je 1984. godine osnovao Saito Kinen orkestar, koji je stekao svetsku reputaciju i sa kojim je 2016. osvojio svoju jedinu Gremi nagradu za najbolji operski snimak. Poslednje godine karijere, proveo je upravo za operskim pultom, na čelu Bečke državne opere kojom je rukovodio od 2002. do 2010. godine. Ovim orkestrom, dirigovao je i na Bečkom novogodišnjem koncertu 2002. godine, kao prvi Japanac u istoriji, a poslednji put se ispred ovog ansambla našao 2021, kada je tokom japanske turneje orkestra, sa njima odsvirao lagani stav iz Mocartovog divertimenta Kehlova oznaka 136. Ozava je preminuo 6. februara, u 89. godini.

Seiđi Ozava je bio prepoznatljiva figura na koncertnom podijumu, ne samo po svom jedinstvenom stilu oblačenja i dugačkoj kosi, već i po elegantnim pokretima, nikada razmetljivim ili grandioznim, već pokretnim i ekspresivnim, kojima je postizao prepoznatljiv zvuk orkestra.

Urednica emisije: Ivana Neimarević