Prostori pijanizma – Vilijam Kapel

„Njegov radoznali i odlučni duh odavao je iskre mladosti koje ga nikada nisu napuštale... Potraga za umetničkim razvojem, idealom zrelosti, bila je njegova centralna i stalna preokupacija... Koje su osobine, međutim, bile posebno njegove? Bilo je blistavosti i drame u njegovom sviranju, pevnosti i uzbuđenja; na sceni je imao vatru i sposobnost koja je izazivala groznicu kod publike. Bio je svestan svoje moći i nema sumnje da je se ponekad plašio... Nije ni čudo što je bio neobično nervozan pre nego što je stupao na scenu. Kao i svaki u suštini romantični umetnik, nikada nije mogao da predvidi kuda će ga inspiracija odvesti i šta će se odigrati na sceni... Karakteristično je da je, kada bi svirao, Vili često okretao glavu od auditorijuma, da bi ga lakše zaboravio, pretpostavljam. Ipak, čak i kada je najviše bivao okrenut samome sebi, on je instinktivno svoje sviranje projektovao ka auditorijumu, jer je bio nesumnjivo iskonski izvođač. Ne mogu da zamislim da je ikada mogao imati dosadan nastup.”

Ove reči Arona Koplanda posvećene Vilijamu Kapelu, verovatno najvećem autohtonom pijanističkom talentu kog su Sjedinjene Američke Države ikada imale, bude među poznavaocima, ipak, više nostalgije i sete nego panegiričkog ponosa, budući da je prekratak životni put ovog pijaniste nastradalog u 31. godini ostavio, čini se, više od svega zagledanost u sve neosvojene vrhove pijanizma ka kojima se Kapel suvereno ustremljivao na samom izmaku mono doba. Ipak, kao trajno svedočanstvo njegovog pijanizma, Kapelova prilično obimna diskografija na čudan način zrači samodovoljnošću kojoj ponajviše doprinosi utisak da je ovaj pijanista veoma rano dosegao punu zrelost, što omogućava da se njegova umetnost danas posmatra ne tek kao nagoveštaj, koliko kao potvrda jedne već oformljene izvođačke poetike. Ima stoga osnova da se u pijanizmu 20. veka pozicija Vilijama Kapela prepozna kao samosvojna, određujući ga kao umetnika koji stoji u međuprostoru dve paradigme – nastupajuće „moderne” koja se očitovala u punoći i preglednosti njegovih pijanističkih misli, čistim i diferenciranim zvučnim planovima, te njegove oslobođenosti od bilo kakvih izvođačkih manirizama, i još uvek bliske „romantičarske”, evidentne u sveprožimajućoj strasti kojom je uznosio gotovo svaki svoj muzički pokret. Besprekornost i srčanost možda su dva pojma koja najbolje fiksiraju okosnice Kapelovog pijanizma.

Rođen u Njujorku 1922. godine, Vilijam Kapel je klavir najpre učio kod Doroteje Anderson La Folet, a potom na Džulijardu kod Olge Samarof, nekadašnje učenice Šarla Valentena Alkana. Brzi napredak bio je praćen nagradama od kojih će Kapel prvu osvojiti već u desetoj godini, nakon koje slede njegova učešća na takmičenju Filadelfija orkestra i na prestižnom konkursu Naumburg na kojima takođe trjumfuje. Godine 1941. uslediće i njegov Njujorški debi u Taun holu proglašen za najbolji resital u kategorijih mladih izvođača u toj godini. Na tragu ovih uspeha, Vilijam Kapel iste godine potpisuje i ekskluzivni ugovor sa izdavačkom kućom Ar-Si-Ej Viktor za koju otpočinje studijska snimanja solističke, kamerne i koncertantne muzike. Tako već u svojim ranim dvadesetim godinama, Kapel stupa u red veoma eksponiranih američkih pijanista, dok pravu slavu stiče legendarnim snimkom Hačaturijanovog Klavirskog koncerta u Des-duru koji realizuje sa Bostonskim simfonijskim orkestrom i Sergejem Kusevickim, rasprodatim u rekordnom vremenu i u ogromnom tiražu. Krajem 40-ih, Kapel pravi i svoje prve prekookeanske turneje, te osim po Americi nastupa i širom Evrope koja se tih godina oporavlja od ratnih trauma, a stiže i do daleke Australije.

Mada je na samom početku karijere dominantna recepcija njegov pijanizam povezivala sa virtuoznom tradicijom i najzahtevnijim delima klavirske literature, Kapel je osim izvođačke briljantnosti posedovao i svojstvenu dubinu, te svestranost primetnu u širini njegovog repertoara koji se kretao u rasponu od Johana Sebastijana Baha do Arona Koplanda. Pomno okrenut konstantnom usavršavanju i radu, Kapel je i u godinama pune afirmacije tokom 40-ih nastavljao da produbljuje svoja muzička znanja radeći privatno sa umetnicima koje je naviše cenio – Arturom Šnabelom, Pablom Kazalsom i Rudolfom Serkinom. Nasuprot njima, susreti sa Arturom Rubinštajnom i Vladimirom Horovicem kojima je takođe imao priliku da se predstavi, zanimljivo nisu bili toliko plodotvorni iz razloga koji se mogu objasniti gotovo anegdotskim prisećanjem samog Horovica koji je tvrdio da tako kompletnog umetnika poput Vilijama Kapela jednostavno nije imao čemu da nauči. Sveska i sat koje je Kapel uvek nosio sa sobom beležeći precizno sesije osmočasovnog dnevnog vežbanja za instrumentom, govore možda i ponajviše o prirodi njegove profesionalne discipline i odgovornosti spram zadatka za konstantnim usavršavanjem i napretkom, svakako retkim za jednog već formiranog izvođača. Nažalost, ove težnje iznenada će se prekinuti 30. oktobra 1953. godine kada se avion kojim se Kapel vraćao sa još jedne turneje po Australiji srušio u zalivu San Franciska.

Značajan broj snimaka koje je realizovao u studiju, na nastupima i u vidu radijskih prenosa nastavili su, međutim, svoj komercijalni život i nakon prerane smrti Vilijama Kapela stičući u potonjim decenijama legendaran status.

Premda je bio veoma zainteresovan za muziku svog doba, Kapelovo repertoarsko težište je muzika romantičarskih kompozitora čijim je delima možda najviše odgovarao njegov esktrovertan temperament i direktno plasiran ton. Analitički gledano, u Kapelovom pijanizmu može se tako očitovati dominacija horizontalnog vođenja muzičkog toka, bez mnogo agogičkih fluktuacija. Njegova misao je gotovo uvek pravolinijski usmerena ka napred i utisak je da svaka fraza predstavlja kariku tonskog lanca na koju se odmah po njenom završetku nadovezivala naredna. Ipak, ovaj u osnovi „jednosmeran”, romantičarski način izlaganja muzičkih misli nije sasvim oslobođen dubljeg promišljanja muzike koji Kapel ovaploćuje gotovo polifonim naslojavanjem tonskih planova reljefno ističući u vertikali latentne glasove različitih tembrova. Stoga se u njegovom pijanizmu gotovo nikada ne mogu naći zamagljene tonske slike ili mešanje boja, dok je muzička struktura dela uvek jasno raspoznatljiva.

„Mislim da je veličina u umetnosti nešto na šta naiđete nakon čežnje, bola i dubokog osećaja da se nalazite u mračnom tunelu. Veličina u umetnosti nije nešto što sebi kažete da imate. To je oaza, veličanstvo, vizija ili kako god želite da je nazovete, do koje se dolazi nakon putovanja ogromnom pustinjom usamljenih i presušenih osećanja. Posle toga sledi oaza. I što je stariji, muzičar koji je jednom video ovu oazu, to više želi da živi u njoj, pa su sve češća njegova dostignuća te veličine i vizije.” Ove reči Vilijama Kapela navedene u jednom pismu napisanom svega nekoliko meseci pre tragične smrti otkrivaju ga kao umetnika tragalačkog duha koji je verovao u transcendenciju usredsređenog rada usmerenog ka osvajanju najviših sfera muzičkog izraza. Osim sporadičnih pisanih svedočanstava, o ovim intencijama najbolje svedoči njegova diskografija koju osim oficijelnih snimaka načinjenih za Ar-Si-Ej (danas pohranjenih na devet kompakt-diskova) čini i jedan broj sačuvanih radijskih prenosa i tonskih zapisa živih nastupa. Unutar nje značajan udeo prestavljaju Kapelova izvođenja koncertantnih dela sa mahom američkim i australijskim orkestrima. Na ovom popisu se tako nalaze snimci prva tri Betovenova klavirska koncerta, potom Koncert broj 1 Johanesa Bramsa, Drugi i Treći koncert Sergeja Rahmanjinova, Koncert broj 3 Sergeja Prokofjeva i Klavirski koncert Hačaturijana. U emisiji ćemo reprodukovati Rapsodiju na Paganinijevu temu, opus 43 Sergeja Rahmanjinova koju je Vilijam Kapel snimio 1951. godine sa Filadelfija orkestrom koji je nastupao pod imenom Robin Hud Del orkestar tokom svojih letnjih koncertnih serija. Diriguje legendarni Fric Rajner.

Autor emisije: Stefan Cvetković