Muzej zvuka – Mise Gijoma Difaja

Ova godina, ostala je upamćena kao jedan od prelomnih trenutaka u istoriji, koji je iz korena promenio tok razvoja pre svega Evrope, ali posredno i čitavog sveta. Pad Carigrada, imao je ne samo vojne, ekonomske i političke reperkusije, već je ostavio dubok trag i na psihu tadašnje evropske hrišćanske populacije, a time i na njenu umetnost. U muzici, ovo je takođe bila dekada velikih promena, jer se prvi put pojavila nova praksa korišćenja delova svetovnih, popularnih kompozicija kao tematske osnove za nastanak nekih od najmonumentalnijih duhovnih muzičkih obilika kao što je misa. Do tada, kompozitori su najčešće uzimali delove gregorijanskog korala, kao osnovu oko koje bi primenom kontapunkta stvarali bogato polifono tkanje, osvetljavajući na različite načine melodijski tok ovih ranohrišćanskih napeva. Međutim oko 1450. godine, jedan od pionira renesansne muzike, Gijom Difaj preuzeo je delove popularnih srednjovekovnih melodija, kako bi mu poslužile kao vodeći, osnovni glas, u takozvanim „kantus firmus” misama. Tokom 1453. godine, napisao je dve takve mise – jednu zasnovanu na popularnoj pesmi „Lom arme”, odnosno „Nauružani čovek”, a drugu, na šansoni „Ako mi je lice bledo”.

Obe kompozicije su bile obeležene istorijskim trenutkom u kom su nastale – „Naoružani čovek” je bila prva u nizu od preko trideset ovakvih misa u istoriji muzike, a njen nastanak podudara se sa opštim raspoloženjem u Evropi, koja je nakon pada Carigrada ponovo pozivala na novi krstaški rat. Ovo militantno raspoloženje pronašlo je svoj muzički izraz u delu u kome se spajaju sa jedne strane jednostavna, pučka, svetovna melodija, a sa druge uzvišena muzička forma mise i vrhunsko umetničko umeće Gijoma Difaja.

Godina 1453. u životu Gijoma Difaja bila je značajna i zbog poziva da po treći put dođe na dvor Savojskog vojvode, Ludovika I. Naime, te godine, vladar dinastije Savoja uspeo je da dođe u posed takozvanog „Torinskog pokrova”, tkanine koja se pojavila tokom srednjeg veka, a koja je stekla status jedne od najznačajnijih hrišćanskih relikvija, jer se na njoj nalazio odraz muškog tela za koji se verovalo da je pripadao Hristu. Ovaj pokrov pripadao je dugoj tradiciji takozvanih „veronika”, svetih tkanina za koje se verovalo da su nastale kada je Hrist obrisao krvavo lice o parče platna tokom puta na Golgotu, a na kojima je bilo prikazano njegovo bledo, izmučeno lice. Difaj je zato za osnovu svog dela, koje je trebalo da bude izvedeno tokom svečanosti na savojskom dvoru povodom izlaganja „Torinskog pokrova”, odabrao francusku šansonu „Ako mi je lice bledo”, koristeći iskaz uobičajen za opis mladića koji pati zbog ljubavi, sada kao referencu na Hristov lik.

Urednica emisije: Ivana Neimarević