Majstori baroka – Frančesko Venturini

Kompozitor i violinista flamanskog porekla Frančesko Venturini, rođen 1675. godine u Briselu, jedna je od zanemarenih figura muzičkog miljea sa kraja 17. i početka 18. veka. Ne postoji puno podataka koji govore o Venturinijevom životu, a ono što je poznato saznajemo iz dvorskih spisa u Hanoveru, gde je proveo najveći deo svoje karijere. Godine 1689. na ovom mestu dobija nameštenje kao violinista u orkestru kojim je upravljao Žan-Batist Farinel. Kako je Venturini s vremena na vreme menjao Farinela na mestu kapelmajstora, ovu poziciju zvanično je i dobio 1713, ostavši na njoj do svoje smrti, 1745. godine. 

Upravo u ovom ključnom periodu, na prelazu iz 17. u 18. vek, kada je veliki deo Evrope prolazio kroz intenzivnu fazu umetničkog stvaralaštva, različiti muzički stilovi su mešani jedan sa drugim, čime se rodio stil koji se naziva „ujedinjeni ukus”. Venturinijeva zbirka Končerti da Kamera opus 1 predstavlja rezultat upravo ovakvog umetničkog poduhvata. Objavljena je 1715. godine u Amsterdamu i jedina je postojeća publikacija njegovih dela. Smatra se da je svojedobno bila veoma popularna, s obzirom da je doživela brojne aranžmane, što govori o tome da je često bila na repertoaru raznolikih sastava. Končerti da Kamera opus 1 Frančeska Venturinija otkrivaju majstora punog mašte i smelosti, a ispod svog prilično sveobuhvatnog naslova, zbirka krije elemente stila specifičnog za italijanske koncerte, potom ceremonijalnu, atmosferu francuskih uvertira i raskoš energičnih plesova, a povrh svega orkestraciju kojom se dobijaju tonske boje dostojne Ramoa, Baha ili Telemana.

Iako označena kao koncerti, ova ostvarenja su zapravo ekstenzivna zbirka sonata kako ih je u zbirci sam kompozitor i imenovao, koji sadrže od dva do šest stavova. Otpočinju u italijanskom maniru – brzi stav je praćen laganom epizodom pre da kapo reprize inicijalnog stava, da bi potom usledio stav plesnog karaktera, u francuskom stilu. Zapravo ova dela više odgovaraju strukturi barokne svite za orkestar nego koncertu ili sonatama, kako ih je Venturini nazvao.

Autorka: Saša Tošković