Bojan Jovanović: Antropološko čitanje Miloša Crnjanskog (2/4)

Po rečima Bojana Jovanovića, od svih individualno psiholoških i sociokulturnih činilaca, čini se da je najpresudniji uticaj na poetiku Crnjanskog bilo iskustvo Velikog rata. O značaju tog ne samo ličnog, već i iskustva čitave svoje generacije, on svedoči u tekstovima objavljenim neposredno posle rata. To svedočenje znači i iskustvo najtragičnijih događaja u kojima se pojedinac mogao suočiti sa naličjem ljudskog, odnosno s onom tamnom stranom sopstvene prirode, koja je upravo u ratnim uslovima došla do svog punog izražaja preteći da zatamni i pomrači sve njegove humane odlike.

Iako rat emocionalno otupljuje ljude, Crnjanski nakon ratnog iskustva iskazuje svoju duševnu hipersenzibilnost i sagledava uzrok svojih negativnih emocija izvan granica neposredno vidljivog i opipljivog sveta. Shvaćen i kao emocionalna reakcija na ratnu dezintegraciju sveta, njegov sumatraizam proističe iz racionalizacije melanholije za koju je kao bezrazložnu tugu nastojao pronaći uzrok u nekom dalekom objektu ili biću. Ovaj prvenstveno pesnički princip doživljaja bliskosti dalekog i verovanja u empatičku vezu sa udaljenim bićima, obeležiće čitav niz pesama Miloša Crnjanskog: „Stenje", „Vetri", „Bespuća", „Na ulici", „Ljubavnici", „Bolesni pesnik", „Serenta", „Stražilovo". Taj poetički princip karakteriše i njegove romane Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe, zatim dvotomno delo Kod Hiperborejaca kao i putopise Pisma iz Pariza, Piza i Siena.

U sutrašnjoj emisiji možete pratiti odeljak „Oniričko u romanu Dnevnik o Čarnojeviću" iz ove Jovanovićeve studije.

Čitala je Dušica Mijatović.

Urednici ciklusa Tanja Mijović i Predrag Šarčević.