Umetnost interpretacije – Pjer Furnije

Rođen u Parizu 1906. godine, kao dečak je počeo sa majkom da uči klavir, ali je zbog preležanog poliomijelitisa, izgubio snagu u nogama, te se preorijentisao na violončelo. Sa sedamnaest godina završio je Pariski konzervatorijum i već je tada bio prepoznat kao „violončelista budućnosti", te hvaljen zbog svoje virtuoznosti i impresivne tehnike sviranja gudalom. U svojim ranim dvadesetim već je imao turneje po Evropi, nastupajući sa vodećim umetnicima tog doba, od Leopolda Stokovskog, Artura Rubinštajna, Vilhelma Kempfa, Svjatoslava Rihtera, Fransisa Pulenka, Vilhelma Furtvenglera i drugih.

Tokom tridesetih godina, Pjer Furnije je počeo da predaje na Ekol Normal de la Muzik, nasleđujući Pabla Kazalsa, a potom dobija mesto i na Pariskom konzervatorijumu.

Tokom Drugog svetskog rata, često je nastupao na programima radija, što je rezultovalo trogodišnjom zabranom javnih nastupa nakon oslobođenja Francuske. Na scenu se vratio 1948, između ostalog nastupajući i u kvartetu sa Arturom Šnabelom, Jozefom Sigetijem i Vilijamom Primrouzom. Uspeh koji je kvartet ostvario na turneji po Sjedinjenim Američkim Državama, samo ga je dodatno uverio da bi trebalo da napusti pedagoški rad i potpuno se posveti koncertiranju. Sredinom pedesetih, preselio se u Ženevu, ali se nikad nije odrekao francuskog državljanstva. Umro je 1986. u Ženevi, a svoj poslednji koncert održao je dve godine ranije u svojoj 78. godini.

Repertoar Pjera Furnije obuhvatao je dela svih epoha - od baroka do savremenih ostvarenja, od kojih su neka, poput Sonate za violončelo Fransisa Pulenka, bila upravo njemu i posvećena. Između ostalih, za Furnijea su dela komponovali i Bohuslav Martinu, Alber Rusel, Artur Honeger, Otmar Šek, Frank Marten i drugi.

Među njegovim diskografskim zapisima, ističu se snimci kompletnih kamernih dela Bramsa i Šuberta, kao i snimak Bahovih svita, zabeležen tokom koncerta u Hanoveru 1960. godine, koji se i danas smatra jednom od najboljih interpretacija ovih dela. Ovaj umetnik je pripadao školi violončela koja je iznedrila više izuzetnih svirača tokom XX veka, ali ono što je izdvajalo Furnijea, bila je pre svega tehnika njegove leve ruke. Njegovo gudalo je bilo izuzetno fleksibilno i ton koji je proizvodio je bio mekan i prirodan, čime su njegove interpretacije dobijale na eleganciji i neposrednosti.

Urednica: Ivana Neimarević