Kompozitor meseca – Jan Sibelijus

Početkom 1914. godine Sibelijus je otputovao u Berlin kako bi proučavao muziku Debisija, Malera, Štrausa, ali i dela Arnolda Šenberga, rodonačelnika Druge bečke škole. U dnevniku sa putovanja naznačio je kako ima ambivalentan stav prema Šenbergovom ekspresionizmu i ostvarenjima njegovih sledbenika, istakavši kako mu je „Šenbergova muzika omogućila drugačiji pogled na komponovanje, otvorila veliko polje za razmišljanje i dala nove ideje, iako ju je bilo teško slušati". Po povratku u Finsku počeo je da oblikuje partituru simfonijske poeme Okeanide, opus 73 koju je poručio Karl Stokl, osnivač Muzičkog festivala u Norfoku u Konektikatu. Sibelijusova poseta Americi juna 1914. godine predstavljala je jedno od najznačajnijih iskustava u njegovom profesionalnom životu. Naime, u Americi je dočekan kao slavna ličnost, njegova dela su naišla na topao prijem u Njujorku i Bostonu, a imao je priliku da se upozna i sa važnim američkim kompozitorima i pedagozima tog doba kao što su Horejšio Parker i Valter Damroš. Simfonijsku poemu Okeanide Sibelijus je dirigovao na Festivalu u Norfoku 4. juna 1914, a delo je pobralo izuzetne ocene kritičara, poput Henrija Krebila urednika Njujork Tribjuna, koji je napisao kako su Okeanide, nazvane po nimfama iz grčke mitologije koje su nastanjivale Sredozmeno more, jedno od najlepših ostvarenja sa tematikom mora, te da je Sibelijusova muzika dala dragocen doprinos daljem razvoju ovog festivala. Tokom boravka u Americi kompozitor je ovenčan počasnim doktoratom Univerziteta Jejl, a u tom periodu doktorat mu je dodelio i Univerzitet u Helsinkiju.

Po Sibelijusovom povratku iz Amerike, Evropu je zadesio vihor Prvog svetskog rata, a kompozitor, iako se nalazio u Finskoj koja u tom momentu nije direktno bila izložena ratu, više nije imao izvore finansiranja. Ova situacija ga je primorala da komponuje manja dela i objavljuje ih u zemlji. Marta 1915. godine otputovao je u Geteborg, gde je sa velikim uspehom predstavio Okeanide, a dodatan podstrek za rad dobio je od Vlade Finske, koja je, u čast kompozitorovog pedesetog rođendana, poručila simfoniju. Prvobitna partitura ove simfonije, pete u njegovom opusu, nastala je 1915, a potom je 1916. i 1919. godine Sibelijus delo revidirao u verziju koja se izvodi i danas. Originalnu partituru 8. decembra 1915. godine premijerno je interpretirala Filharmonija iz Helsinkija pod kompozitorovom upravom, dok je konačnu verziju simfonije, u izvođenju ovih umetnika, publika imala prilike prvi put da čuje na koncertu održanom 24. novembra 1919. godine u Helsinkiju.

Od 1917. do 1924. godine Sibelijusova dela imala su tople prijeme na koncertima u Danskoj, Norveškoj i Engleskoj. Marta 1924. u Stokholmu dirigovao je svoju Sedmu simfoniju, koju muzikolozi ubrajaju u red kompozitorovih remek-dela, a nakon koncerta koji je septembra iste godine održao u Kopenhagenu, odlikovan je i Viteškim ordenom Danske. Tom prilikom je i poslednji put javno nastupio.

Nakon izuzetnog prijema Sedme simfonije tokom 1924. godine, Sibelijus je napravio pauzu u radu, da bi već maja 1926. dobio ponudu da za Kraljevsko dansko pozorište komponuje muziku za Šekspirov scenski komad Oluja, koji je premijerno izveden u Kopenhagenu nekoliko meseci kasnije. Pored ovog ostvarenja, 1926. godine komponovao je i simfonijsku poemu Tapiola, opus 112. Narušenog zdravlja, Sibelijus je odlučio da više neće da izvodi svoja dela, kao ni da javno govori o svojoj muzici. Ovo je zapravo bio period u kojem se borio sa stvaralačkim krizama i depresijom koje su oslabile njegovo samopozudanje, ali je nastavio da piše dela manjeg formata poput horskih komada, minijatura za klavir i kompozicija za violinu i klavir.

Sibelijusov devedeseti rođendan 1955. godine svečano su obeležili Filadelfijski orkestar pod upravom Judžina Ormandija i Kraljevski filharmonijski orkestar kojim je dirigovao Tomas Bičam, sa programom koji je u celini bio posvećen njegovim delima.

Jan Sibelijus je preminuo 20. septembra 1957. godine, a kako ističu izvori, upravo te večeri u Helsinkiju je realizovan direktan radijski prenos koncerta na kojem je Malkolm Sardžent dirigovao kompozitorovu Petu simfoniju.

Urednica Irina Maksimović Šašić