Luka Ileterati: Spoljašnjost prirode

U tekstu Ko se boji prevođenja? Protiv mita o čistoti, Luka Ileterati varira i produbljuje motive koje je Valter Benjamin razvio u svom slavnom tekstu Prevodiočev zadatak. Prevod, tvrdi Benjamin, nikada ne može biti veran originalu, jer to nije moguće već po definiciji: veran prevod ne bi bio prevod, nego „prepisivanje" s jednog jezika na drugi. No, tu kreće čitav niz paradoksa koje Benjamnin i Ileterati maestralno koriste. Prevodilac je, naime, uvek izdajnik, jer on, prenoseći ga na drugi jezik, izdaje original. To, pak, znači da je ono što se vrednuje sam jezik prevoda, a ne neka pretpostavljena sličnost (ili nesličnost) s originalom. Istovremeno, nužno je da postoji snažna veza s originalom, što, još jednom, prevodioca stavlja u paradoksalnu situaciju. Naime, da bi bio veran originalu on mora da ga izda. Prevodilac, naprosto, ne sme da prenese samo informativni sadržaj originala, već, pre svega, njegovu, kako se to kaže, samoreferencijalnost, onu njegovu funkciju koja znači da jezik nije, naprosto, oruđe saopštavanja, već biće koje živi sopstvenim životom. Ulog ovih i ovakvih izvođenja jeste rušenje mita o čistoti, izvornosti i autentičnosti. Kad god se, naime, ponudi nekakva veličina koja se legitimiše svojom autentičnošću, uvek se, iza takve konstrukcije, uočava nekakvo nasilje, opasna neautentičnost, mitotvoračka svest opskrbljena voljom za moći. Veličanje prošlosti i tradicije, skreće pažnju Ileterati, koja se nudi kao početna tačka u kretanju jednog naroda, nužno završava u nasilnom nametanju jednog modela, te je živa jedino ona tradicija koja se, neprestano, izdaje, dakle iznova tumači. Prevođenje je, utoliko, proziranje autokratskih poriva koji nam, poput kukavičjeg jajeta, poturaju mitove o čistoti i prvobitnom događaju koji se nikakvim prevođenjem ne smeju ukaljati. Najzad, to znači da je filozof uvek već prevodilac koji se, po sopstvenom određenju, odupire svakom modelu koji se legitimiše nasiljem.

Drugi Ileteratijev tekst Spoljašnjost prirode. Hegelov nenaturalistički naturalizam, predstavlja Ileteratija kao jednog od najvećih evropskih stručnjaka za Hegela, a naročito za jednu užu oblast koja je, oduvek, prolazila ispod radara tumača Hegela: Hegelova filozofija prirode. Poneseni i, po malo, uljuljkani nekolikom slavnim Hegelovim formulama o prirodi - recimo, „um je carstvo slobode, a priroda carstvo nužnosti" - tumači su Hegelovu filozofiju prirode smatrali drugorazrednim filozofskim zadatkom jer iz prirode je, verovali su, izgnan duh kao ono što Hegela zanima. Ileterati, međutim, problem postavlja drugačije, kloneći se, u međuvremenu, opštih mesta koja čoveka razumeju kao poluprirodno (s jedne strane), poluracionalno biće (s druge), kao da, grubo rečeno, racionalnost nije prirodna i kao da priroda ne može biti racionalna. Priroda je, na jedan način, spoljašnja duhu, ali i sama priroda poseduje spoljašnjost u dnosu na sebe samu, što Ileteratiju pruža priliku da splete vrhunsku filozofsku arabesku koja nam Hegela donosi u potpuno drugačijem svetlu od onog koje nam nude kanonska tumačenja.

Tekst o prevođenju s italijanskog prevela Senka Jevtić.
Tekst o Hegelu s engleskog prevela Sofija Mojsić.

Čitao je Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković