Aleksandar Milosavljević: Osvrt na predstavu „Kazimir i Karolina”

Salašarsko pozorište je osnovano pre više od četiri decenije s idejom da se u njemu predstave izvode mađarski glumci, koji igraju na svom maternjem jeziku, te da tokom leta ove predstave, nakon premijere u Kavilu, selu pored Bačke Topole, budu igrane u vojvođanskim selima i varošicama, tamo gde ima publike koja će razumeti ono što se na sceni govori. Vremenom su postepeno narastale ambicije teatarskih stvaralaca kao što se transformisao ukus i umetnički kapaciteti gledalaca. Otuda u Salašarskom pozorištu već godinama, pa i decenijama, ne nastaju lake komedije za široke narodne mase, nego ponajbolje snage ovdašnjeg mađarskog teatra prave ozbiljne predstave za sve profilisanije i probirljivije gledaoce. Tako je na predstave Salašarskog pozorišta počela da dolazi i publika iz velikih teatarskih centara, recimo Budimpešte, Segedina, Subotice, ali i Beograda i Novog Sada, obaveštava nas Aleksandar Milosavljević.

Ovog leta publika je imala prilike da vidi inscenaciju drame Kazimir i Karolina, koju je Eden fon Horvat napisao 1932. godine u Beču, gde je prebegao iz Nemačke u kojoj je Hitler došao na vlast. Iako plemić, veoma osetljiv na socijalne teme, Fon Horvat je napisao naizgled ljubavnu priču koja postaje drama kada se nad junake komada, Kazimira i Karolinu, nadvija senka ekonomske krize i njene posledice. Mladić ostaje bez posla i najednom bivaju promenjene veoma važne okolnosti njegove veze sa Karolinom; zapravo, tek tada Kazimir postaje svestan stvarnosti u kojoj živi. „Radnja komada se dešava na Oktoberfestu, usred vesele vašarske graje, a reditelj Robert Lenard u pomahnitaloj buci, u atmosferi koja vonja na pivo i raspojasanu zabavu, prepoznaje simptome nepodnošljive lakoće postojanja društva koje se zabavlja da ne bi primetilo dolazeću katastrofu. Lenard, dakle, pravi kabare smeštajući radnju predstave ispod vašarske šatre u kojoj besni parada najneverovatnijih frikova koji svojom nakaznošću zabavljaju narod. Tako, uz pomoć vašarskog ambijenta i kabarea, reditelj gradi metaforu u kojoj još jednom teatar i pozornicu prepoznajemo kao ogledala stvarnosti. Uostalom, na samom početku predstave voditeljka će svojoj publici ponuditi upravo ogledalo, a s njim se predstava i završava. Zrcalo, naime, stoji pred nama kao simbol i jasan poziv na prepoznavanje. Kao izazov. Ko ovde treba da se prepozna? Svakako ne nakaze iz kabarea, jer s njima je barem sve jasno, no s nama – sa publikom – stvari su već mnogo složenije", komentariše Milosavljević.
Čitala Dušica Mijatović.
Urednica emisije Tanja Mijović.