Umetnost interpretacije

Rođen je kao Đovani Batista Barbiroli u Londonu 1899. godine, u porodici koja se generacijama bavila muzikom. Njegov otac i deda su bili članovi orkestra milanske Skale, te je od najranije mladosti počeo da svira najpre violinu, a potom i violončelo, koje je i diplomirao na Kraljevskoj akademiji za muziku. Do početka Prvog svetskog rata, Barbiroli je radio u Londonu kao slobodni umetnik, svirajući violončelo u različitim orkestrima, angažovanim u pozorištima ili bioskopima, a nakon završetka rata, postaje i član Londonskog simfonijskog orkestra. Ipak, njegova prvenstvena ambicija je bila da diriguje, te je počeo da sarađuje sa manjim ansamblima, ali ga je veoma brzo primetio direktor Britanske nacionalne opere koji ga je pozvao kao gostujućeg dirigenta. Debitovao je sa Gunoovom operom Romeo i Julija u Njukaslu, da bi već dve godine kasnije stao i za pult Kraljevske opere u Kovent Gardenu. Sa ovom operskom trupom izveo je brojna dela standardnog repertoara, uključujući i englesku premijeru Pučinijeve opere Turandot, kao i značajna dela nemačkog operskog repertoara. Iako prvenstveno posvećen operskom žanru, Džon Barbiroli se tih godina često pojavljuje i na koncertnom podijumu, nastupajući sa Londonskim simfonijskim orkestrom i Kraljevskom filharmonijom. Premda je u Britaniji već stekao reputaciju odličnog dirigenta, na međunarodnoj sceni, međutim, nije imao nijedan zapaženiji nastup, te je sa iznenađenjem primljena vest o njegovom imenovanju kao naslednika Artura Toskaninija na mestu šefa-dirigenta Njujorške filharmonije. Od trenutka kada je preuzeo rukovođenje ovim ansamblom, Barbiroli je na repertoar počeo da stavlja dela savremenih autora, poput Žaka Ibera, Semjuela Barbera, Judžina Gusensa, ali i svojih britanskih sunarodnika, Bendžamina Britna ili Vilijama Voltona. Donekle konzervativna njujorška publika bila je revoltirana ovakvim izborom, pa uprkos tome što mu je ugovor sa Filharmonijom obnovljen na još tri godine, po njegovom isteku, Barbiroli odlučuje da se u sred Drugog svetskog rata upusti u rizičan prelazak Atlantika, kako bi se vratio u domovinu. U tom trenutku stiže sudbinski poziv od Hale orkestra iz Mančestera, koji je bio na ivici propasti, a koji će zahvaljujući Barbiroliju postati jedan od vodećih ansambala u Engleskoj i za koji će ovaj dirigent ostati vezan do kraja svog života. Zahvaljujući njegovim naporima, desetkovan ansambl je popunjen novim sviračima, a dirigent se posvetio intenzivnom radu sa mladim sastavom. Njegov temeljan pristup orkestru postao je do te mere uzoran, da bi se moglo govoriti o pravoj "školi" orkestarskog zvuka, koji će kritika i publika prepoznavati ne samo kod Hale orkestra, već i kasnije kod svih ansambala sa kojima je Barbiroli sarađivao kao gostujući dirigent. Između ostalih, dirigovao je ansamblima kao što su Londonski simfonijski orkestar, Filharmonija orkestar, Berlinska i Bečka filharmonija, Simfonijski orkestar Bi-Bi-Sija, sa kojima je, takođe, ostvario i diskografske snimke i izdanja. Ipak, nikada nije prihvatio lukrativne ponude nekih od ovih orkestara da postane njihov šef dirigent, te je do svoje smrti 1970. ostao na čelu Hale orkestra. 

Barbiroli je ostao zapamćen kao veliki promoter britanske muzike i u zemlji i inostranstvu, te su se na njegovim repertoarima, ali i diskografksim izdanjima, redovno nalazila dela Elgara, Dilijusa, Voltona, Vona Vilijamsa i drugih. Pored dela britanskih autora - od kojih su mu neki, poput Vona Vilijamsa i posvećivali svoja simfonijska ostvarenja - Barbiroli je pre svega bio vezan za romantičarski repertoar. Objavio je snimke kompletnih simfonija Sibelijusa, Čajkovskog, Bramsa, zatim dela Malera, Betovena, Griga, Šuberta, Mendelsona, Dvoržaka, Glazunova i drugih. U poređenju sa nekim drugim kolegama, moglo bi se reći da je njegov repertoar bio i relativno mali, ali razlog tome treba tražiti u temeljnosti njegovog pristupa i težnji ka perfekcionizmu. Pažnja koju je posvećivao pripremama za izvođenje i snimanje Malerovih simfonija postale su predmet šala kolega i savremenika, jer bi svakoj od njih posvećivao bar dve godine priprema pre nego što bi se odlučio za izvođenje. I pored toga, iza ovog umetnika je ostala bogata diskografija koja je pored simfonijskih dela, obuhvatala i reprezentativne operske snimke poput Perslove opere Didona i Enej sa Viktorijom de los Anheles, Verdijevog Otela sa Džejmsom Mekrenenom, Gvinet Džouns i Diterom Fišer-Diskauom ili Madam Baterflaj sa Renatom Skoto i Karlom Bergoncijem.

Urednica emisije: Ivana Neimarević