Sa beogradskih scena

Reprodukovaćemo snimak koncerta Gudačkog ansambla Simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije koji je predvodio violinista Sreten Krstić, održan 1. februara u dvorani Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Ovim koncertom proslavljeno je 250 godina od rođenja Ludviga van Betovena, te su na programu bila dela ovog bečkog klasičara: uvertira Egmont i Prva i Peta simfonija, u aranžmanima za gudački orkestar koje je načinio Sreten Krstić.

Na početku emisije čućete kritički osvrt muzikološkinje Ane Marković koja je o ovom koncertu rekla sledeće:

„U ovoj posebnoj Betovenovoj godini, na dva i po veka od njegovog rođenja, muzičari čine posvećene osvrte na njegovo stvaralaštvo, dok na scenu stupaju i dodatni podsticaji u oživljavanju njegove muzike u našem vremenu. Violinista Sreten Krstić, sa dugogodišnjim iskustvom soliste, kamernog muzičara i koncertmajstora velike Minhenske filharmonije, učinio je jedan sasvim poseban osvrt. Krstić je partiture Betovenove Uvertire za Geteovu tragediju Egmont, i simfonija – Prve i Pete – prilagodio gudačkom orkestru, i predstavio ih publici u Beogradu, udružen sa članovima ansambla gudača Simfonijskog orkestra RTS-a, pridruživši se brojem kao trideset prvi, a držanjem kao prvi među jednakima.

Pred slušaocima, otvorio se Betoven istovremeno kao sasvim poznat ali i iznenađujuće nov. U analognoj strukturi dveju simfonija, sa izrazito kontrastnim smenama svedenih, dužih zvučanja i burnih, vrtložnih prodora, slušalac je zapravo samo nastavljao da prati princip u koji su ga izvođači pozvali snažnom, karakternom Egmont uvertirom. Za nju je i Gete našao reči hvale, a bio je inače vrlo uzdržan da ohrabri neukrotivu stvaralačku ličnost svog mlađeg savremenika. Iskričavost i agilnost struna, žica i gudala, probijala se do slušalaca u svetlucanju lakovanih vrhova, i njihovom usklađenom njihanju, bržem ili sporijem, mirnom ili užurbanom. Više od polovine ansambla bilo je sastavljeno od violina, raspoređenih duboko, do pozadine viola, staloženih i pouzdanih. U protivteži, naginjala su se samosvesna violončela, raspoložena da nas uvere u svako majstorstvo koje su pripremili i nestrpljivi da izazovu divljenje. Uglađeno gospodstvo kontrabasa, mirnih i blagonaklonih, uzdizalo se iznad tog mnoštva, poput čuvara. Staložena ruka koncertmajstora rukovodila je orkestrom, i u zvuku i u odzvuku, kao da istovremeno na njemu svira. Gudalom, svojom dirigentskom palicom, izvlačila je kontrapuntske glasove kao iglom kroz tkanje ukrašeno vezom, napetosti umirivala sporo spuštajući otvoren dlan.

Sa dugim trajanjem u memoriji muzičkih zaljubljenika i profesionalaca, uz prirodne pretpostavke o tome šta će se začuti sledeće, koja fraza, koji akord, ovom prilikom, u muzici Betovena, odigravala se jedna, sve unosnija, igra između gudača i publike, jer je sama muzika izmicala pretpostavkama. Deonice iz drugih orkestarskih grupa zastupljenih u integralnoj orkestraciji, drvenih i limenih duvača i timpana, preuzeli su u ovoj prilici odgovarajući gudački instrumenti po sličnosti u registrima; međutim, pri tome je ostajao poseban izazov, da se očuvaju punoća zvuka i prepoznatljiv volumen dela. Tu se majstorstvo aranžiranja zaista moglo da ukaže publici. Širok dinamički raspon, velika paleta variranja nijansi i boja u istovrsnim instrumentima, pravovremene i efikasne dinamičke razmene, isviranost dugačkih fraza, čistota kontrapuntskog nadigravanja, gotovo bez izuzetka – preciznost u brzom nizanju tonova kratkog trajanja, činili su da se, kao kroz neki poseban filter, u posebnoj boji d' archi, predstavi Betoven onako kako je gudački esnaf odlučio da mu se posveti. Publika je posebnim aplauzima odvajala deo po deo ovog svečanog poklona, prateći dinamiku u kojoj bi se svaki stav završio: snažno, kao oduševljeni tutti-jem, ili kao zastali u meditaciji, posle laganog smirenja.

U toj igri, krajnje začuđujuće, na trenutke bi isijavali svetlaci, mali nagoveštaji o kompozitorima koji su u vremenima posle Betovena, gradili naša muzička iskustva. Kao pozornica za te tajanstvene momente, za nijansu su usporavani segmenti muzičkog toka. Uz amalgam prvih violina i violončela, začuje se tiho i istrajno treperenje u violama, kao da se pred laganim korakom, iza drveća ukazuje svetlucanje mirnog jezera; u tom trajanju, ispoljio bi se neki neočekivan, neodređen ali prisan prizvuk. U iskoraku ka misteriji, koju samo posvećenici instrumentima poznaju, uz sate, dane i godine provedene sa njima, uzdignut je gorostas Betoven, ali i ta prefinjena meteorska prašina iz iskustva u izvođenju dela Prokofjeva, Debisija, Šostakoviča. Gde onda prestaje Betoven? Kako ovde deluje, Betoven ostaje otvoren vremenu, a vreme, otvoreno, nama je dato. To poručuje svečana posvećenost svakom tonu, svakoj deonici, iznesena iz srca gudačkog ansambla, pod rukom iskusnog maestra, velikom Betovenu u čast."

Urednica emisije: Jelena Damjanović