Majstori baroka

Rođen je 1683. godine u Saksoniji, a muzičko obrazovanje je pre svega stekao pri Crkvi Svetog Tome u Lajpcigu, učeći od Johana Šelea i Johana Kunaua. U ovom gradu, početkom XVIII veka, se sprijateljio sa Telemanom, tadašnji direktorom Kolegijuma muzikuma i Gotfridom Grinvladom. Posle švedske invazije na Lajpcig, 1706. godine, Graupner je otišao u Hamburg, gde je započeo opersku karijeru – samostalno i u saradnji sa Rajnhardom Kajzerom. Potom je prihvatio poziv Ernsta Ludviga, Landgrafa od Hese-Darmštata da se pridruži njegovom dvorskom orkestru, te će na ovoj poziciji ostati od 1711. sve do 1754. godine kada je izgubivši vid morao da se povuče sa mesta kapelmajstora. Pod Graupnerovim rukovodstvom, Darmštatska dvorska kapela je doživela period ekspanzije. Na svom vrhuncu između 1714. i 1718. godine brojala je četrdeset muzičara, od kojih je veliki broj mogao da svira više instrumenata. U tom prvom periodu, Graupner se koncentrisao na izvođenje opera, ali se posle 1719. godine – zbog finansijskih teškoća – preorijentisao na manje forme – kantate i instrumentalne kompozicije. Godine 1722. godine Graupner se, posle Telemanovog odustajanja, uspešno kandidovao na mesto kantora crkve Svetog Tome u Lajpcigu, ali pošto mu je Landgraf ponudio bolju platu i poboljšao generalno finansijsko stanje orkestra kojim je rukovodio, on se odlučio da ostane u Darmštatu. Kada je čuo da je Johan Sebastijan Bah postavljen na mesto kantora, on je uputio učtivo pismo gradskom veću Lajpciga, u kome je preporučio svog kolegu kao muzičara kome treba ukazati puno poverenje. U Dramštatu je Graupnerova reputacija privlačila mlađe muzičare, uključući i Johana Fridriha Faša, koji su mu postali učenici. Kada se povukao sa mesta kapelmajstora, Graupner je iza sebe ostavio neobično plodan opus uključujući i 1418 crkvenih kantata, 24 sekularnih kantata, 113 sinfonija, 50 koncerata, 86 svita-uvertira, 26 kamernih sonata, kao i 10 opera. Graupner je bio poznat kao izuzetan prepisivač i muzički kaligraf, te su savremenici zapisali „da su njegove partiture bile toliko lepo zapisane da su izgledom podsećale na bakrorez".

Sveprisutnost Bahovih kantata na repertoarima današnjih ansambala zamućuje činjenicu da je crkvena muzika centralne Nemačke u vreme baroka, imala izuzetno raznolike i međusobno udaljene izraze. Bahova težnja ka izjednačavanju orkestarskih i vokalnih deonica je u stvari bila „specijalan slučaj" koji je stajao na suprotnoj strani od, u to doba, savremenijeg ideala razumljivosti i formalne jasnoće.

Graupner je upravo stajao bliže tim „modernijim težnjama", te su njegova elegancija i nepospredna, „jednostavnija" emotivnost odškirnuli vrata potonjoj epohi. Tako, u oceni Graupnera iz 1781. godine čitamo da je on „spojio veštinu sa prirodnošću, raskoš sa neposrednošću, šarm sa lepotom", što su reči koje mlađe generacije nikada nisu uputile Johanu Sebastijanu Bahu. Sa muzičke strane, Graupnerova preciznost i osećaj za dramski tok, kao i uverljiva emocionalnost, prisutne u kantatama koje ćete čuti, verovatno su plod i njegovog iskustva kao operskog kompozitora.

Urednica Ksenija Stevanović