Muzika viva

Koncert „Pravi smisao čoveka" Sarijaho je napisala 2009. godine inspirišući se kako zvukom i izražajnim mogućnostima klarineta, tako i srednjovekovnom serijom od šest tapiserija Dama i jednorog. Ove tapiserije, kao jedan od vrhunaca srednjovekovne umetnosti, istkane su krajem XV veka u Flandriji, a danas se čuvaju u Nacionalnom muzeju srednjeg veka u Parizu. Na pet tapiserija vidimo prikaze pet čula, dok je šesta misterioznija i nosi naslov „Moja jedina želja" što je nagnalo tumače da više vekova razmišljaju o njenom značenju, odnosno da se pitaju šta je predmet „šestog čula": ljubav, emocije ili razumevanje. Sarijaho je ove tapiserije videla kada je radila na svojoj prvoj operi „Ljubav izdaleka" koja se takođe bavi srednjovekovnom tematikom. Ona je posebno bila inspirisana člankom pod nazivom „Pravi smisao čoveka" u kojoj je aludirano da je na francuskom jeziku reč koja označava čulo i smisao istovetna, i da je možda prava tema tapiserija smisao ljudskog postojanja.

Koncert za klarinet je tako poneo ime te studije, a šest stavova ovog dela nose nazive koje imaju i srednjovekovne tapiserije: Sluh, Vid, Miris, Dodir, Ukus i Moja jedina želja. Razmišljajući o tome kako da evocira muzičkim jezikom pet čula, Sarijaho je razrešila i unutrašnju dramaturgiju dela, kao i saodnošenje soliste i orkestra. Naime, kalrinetista tokom izvođenja zauzima različite pozicije u dvorani, čime ovo delo poprima karakteristike spacijalne, odnosno prostorno mišljene muzike.

Prvi stav „Sluh" započinje kao smireno orkestarsko disanje koje prekida zvuk klarineta koji dolazi iz pravca publike. U stavu posvećenom čulu vida Sarijaho postavlja solistu ispred orkestra stvarajući utisak zvučne, prostorne perspektive: fokalne tačke i pratnje. U stavu „Miris" kompozitorka stvara kolorističku muziku jer, kako kaže sama, povezuje harmonski deo muzike sa mirisom, dok se klarinetista nalazi iza orkestra. Dodir je prikazan kao segment u kojem solista nadražuje svaku instrumentalnu grupu da se aktivira. Ovo je najživlji deo koncerta i najvirtuozniji u tradicionalnom smislu reči. Peti deo „Ukus" zamišljen je kao stav u kojem klarinet „prati" orkestar koji se nalazi oko njega. U poslednjem delu „Moja jedina želja" klarinet prvo stoji ispred orkestra da bi potom napustio pozornicu. Ovaj stav nosi sve karakteristike pisma Kaije Sarijaho – izuzetno delikatni, a promišljeni zvučni svet, u kojem je spoj tonskih boja i njihovih alikvotnih senčenja izveden uz izuzetno majstorstvo i poznavanje spektra svakog od instrumenata. Ali pre svega, to je intimistička muzika koju krasi specifični „asketizam" Kaije Sarijaho – bezvremena, transcedentalna dimenzija osnovnih muzičkih elemenata.

Urednica Ksenija Stevanović