Povratak „istorije na konju“ i Hegelova osveta

Stara devetnaestovekovna tema vezana za naučno utemeljenje novih humanističkih univerzitetskih disciplina bila je napetost između neumoljivog determinizma strogo zamišljene pozitivne nauke i neuhvatljivost, arbitrarnost i sistemska akcidentalnost empirijskih podataka koje je trebalo sistematizovati novim naučnim modelima. Iako je u suštini u pitanju još antički problem „istih reka u koje i ulazimo, i ne ulazimo“, u moderno doba ova dilema se, između ostalog, razapinje između vulgarnog mehanicističkog determinizma i kriptoidealističkog koncepta „Duha vremena“. Prostije rečeno, moderna shvatanja istorije razapeta su između „Kleopatrinog nosa“ i „Hegelovog gneva“, tj. između predstave da nasumični događaji čeličnom uzročnošću (po principu „efekta leptira“) izazivaju velike istorijske procese, i ideje da istorija ima svoj libreto unutar koga brojni koreografi, scenaristi, reditelji i igrači improvizuju konačnu predstavu.

Kada je u pitanju globalna zapadna kultura u kojoj živimo, prva paradigma ima status metafizičkog kreda, budući da, ne samo da nas američki popularni teoretičari i ideolozi ubeđuju da je „Prvi svetski rat mogao biti izbegnut da vozač Franca Ferdinanda nije skrenuo u pogrešnu ulicu“, a da „Drugog svetskog rata ne bi bilo da su Adolfa Hitlera primili na Bečku akademiju lepih umetnosti“, nego i američki aparat sile svoju spoljnu politiku zasniva na pretpostavci da je dovoljno ukloniti sa scene nekog Slobodana Miloševića, Muamera Gadafija, Bašara al-Asada, ili Nikolasa Madura, i sama istorija će poći drugim tokom. Čini se da se tek ovih dana američka administracija i druge zemlje Vašingtonskog konsenzusa najzad suočavaju sa problemom neumoljivosti istorijskih talasa. Oni ambiciozniji među njima, poput predsednika Donalda Trampa, pokušavaju da „surfuju na talasima vremena“, dok oni manje samouvereni grozničavo počinju da listaju – Hegela.

Kako je Hegel determinisao moderno poimanje istorije i koliko su njegovi koncepti i dalje relevantni, da li Velike ličnosti pišu istoriju ili istorija kuje Velike ličnosti, koliko su povesni tokovi determinisani, a koliko plod slučajnosti, i kako se sve to može projektovati na budućnost modernog sveta, razgovaraćemo sa filozofom i politikologom Đorđem Vukadinovićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić